(ТВ Е, 15. новембар 2024.)
Данас је, од 11:52, Нови Сад стајао 14 минута, симболично обележавајући 14 дана од трагедије у којој је страдало 14 људи, а тешко повређено још троје.
Симболично, у тачно време кад се обрушила надстрешница изнад улаза у Железничку станицу на људе који су седели испод ње, обележена је и чињеница да после две недеље Тужилаштво и даље нема кривце за рушење, ни једног приведеног, ни једног осумњиченог, већ, како је у среду саопштило, 70-ак саслушаних (иако су они у ствари само испитавани; саслушавају се окривљени). Као и чињеница да од тог 1. новембра нису заштићени ни лице места ни докази, у које је, мимо Устава и закона, по сопственом признању први имао увид Александар Вучић. Али су зато брзопотезно послати у притвор људи који су учествовали у протесту после несреће, чак и када нема доказа за оно шта им се ставља на терет, чак и када је тај притвор незаконит и очигледно срачунато застрашивање народа. И обрачуната многоструко већа штета на новосадској Градској кући, него што та кућа књиговодствено вреди.
Обележена је и истина да је поводом незапамћене трагедије оставку поднео један једини министар, Горан Весић, притом очигледно наглашавајући да је разлог демисионирања политичка принуда, а не осећај моралне одговорности. У исто време, Томислав Момировић, министар који је био надлежан у време реализације пројекта реконструкције, а онда постао свеприсутан у другом ресору, учећи грађане Србије како да преживе дан са два јајета, изненада је „у земљу пропао“. Можда због тога што га опозиција оптужује да му је отац један од највећих донатора владајуће странке? У тој „пропасти у земљу“ му друштво прави директорка Инфраструктуре железнице Јелена Танасковић, моралну одговорност за страдање суграђана не осећа ни садашњи градоначелник Новог Сада Милан Ђурић, ни његов претходник – управо из времена реконструкције Железничке станице – а сада премијер Србије, Милош Вучевић. Данима се најављују нове оставке, али, њих нема. Има само ћутње и очигледне намере да се трагедија склони у други план. А са њом и одговорност. Политичка или кривична, свеједно.
Најзад, данас су обележене и две недеље бескрупулозних лажи око природе реконструкције Железничке станице, у коју је, у два наврата током пет година, папиролошки улупано 65 милиона еура. И лаику је видљиво да већи део тог новца није уложен у реновирање, то је јавно изрекао Бојан Пајтић (ранији председник покрајинске Владе), па је логична сумња да је разлика новца завршила у приватним џеповима људи из врха новосадске и републичке власти.
Обележено је и брисање садржаја медија, који су у време реконструкције станице објавили да је и надстрешница реконструисана, обележене су упорне тврдње од председника републике, па наниже – да није реконструисана, и докази и изјаве људи који су на томе радили, да ипак јесте реконструисана. Као и брисање улоге и савести политичара који су у два свечана отварања „реновиране“ станице, у марту 2022. и овог јула, изрицали дивљење и хвалоспеве извођачима, под чијом је изведбом после само неколико месеци од последњег свечаног самохвалисања затрпано укупно 17 људи. А у посао – као и у силне друге послове по Србији – уплетене кинеске фирме, које немају проблем да раде без контроле, и домаћи, ортачки саизвођачи, подизвођачи, доизвођачи, често оснивани нават-нанос неколико недеља пре почетка посла и са минималним капиталом.
Чињеница је да је усред жалости због стравичне несреће, град Нови Сад у среду започео са свечаним кићењем поводом новогодишњих празника, представља пример ретке безосећајности и бахатости. То није само немање свести и недостатак емпатије, чини се да је и то један од начина да се трагедија гурне у други план, а тиме и нужност да се открију и осуде кривци. А за њих, у ово мало слободних медија у Србији, свакодневно се показују докази о умешаности и повезаности у стилу мафијашке организације, а не политичке странке и привредних друштава у уређеној држави. Најзад, новогодишња кићења србијанских градова су се, за ове власти, показала као изврстан начин да се неки еурић прелије у приватни џепчић: сада је мука што су алава уста сувише гладна да би их заситила провизија од свакогодишње куповине шарених лампица.
Не треба занемарити чињеницу да је реконструисана станична зграда пуштена у употребу – без употребне дозволе. Најзад, читав низ капиталних објеката у Србији је тако радио и ради, и то није измишљотина овог режима.
Али, много више треба да брине да је буквално сваки капитални, инфраструктурни пројекат кога се српска власт актуелна од 2012. године латила – обележен скандалом, немаром, нестручношћу, неодговорношћу.
Сетићемо се изградње последње деонице ауто-пута ка С. Македонији, где се брдо толико пута рушило на трасу да је тадашњи председник Владе, а садашњи председник Републике рекао да ће се брдо – преселити. Па реконструкције београдског Трга Републике, његовог претварања у бесмислену бетонску ливаду и „превртања“ камених коцки које не могу да издрже терет саобраћаја, претходно редуцираног управо да би се оптерећење смањило. Не морамо да подсећамо да је мегапројекат „Београд на води“, или како га неки с разлогом зову, „Дубаи са Али-експреса“, започет ноћним рушењем туђе имовине, људима под маскама и убиством чувара. Данас мала група људи „чува“ од рушења Стари савски мост, на чијем месту градска власт намерава да подигне много шири који, као у инат, не може да „стане“ на обалу старог дела Београда због зграда Београда на води. Нема никог да чува улазну рампу за трамваје на Мост на Ади, саграђену пре пет година, а већ толико оштећену да изгледа да ће пасти и без тежине шинског возила. Можда је рушење историјски вредне управне зграде предратне фабрике авиона „Икарус“ или старих вила по Врачару право нових власника тих објеката, упркос постојању претходне заштите. Али, рецимо, јуче баш започето рушење заштићене зграде хотела „Југославија“ и планирано дизање 150-метарских кула на њеном месту мимо било ког плана, у изведби фирме веома блиске режиму – није то право. Или, рушење Београдског сајма и његово пресељење у недођију, или, рушење заштићених зграда Генералштаба у Немањиној зарад хотелског комплекса зета Доналда Трампа. И тако редом. А „квалитет“ изведених радова очитују рушење читавог низа тераса мегаскупих станова у Београду на води – за које они који су фотографисали тврде да су извођачи заборавили арматуру – због једне палете керамике испуштене на терасу на врху, или већ буђави зидови те нехумане насеобине, од влаге Баре Венеције која није, а сва је прилика – и не може да буде, решена. Најзад, гараже и подруми станова чија вредност иде и до 10.000 еура по квадрату, очас се напуне водом, чим силне пумпе из неког разлога стану.
Одговорности нема ни за многе друге случајеве, све редом за ове власти. Ни за рушење моста у Овчар бањи са смртним последицама, ни за (смртне) последице поплава у Обреновцу, ни за обурдавање заштитне ограде на тек изграђену брзу пругу Београд – Нови Сад, ни за судар у железничком тунелу испод Београда којим и даље иду опасне материје упркос опасности да цео Београд постане Београд у ваздуху, ни због квалитета радова на ауто-путу ка Црној Гори чије су деонице већ прошле године морале да се реновирају, ни због страдања деде и унука у Бачкој Паланци од струјних каблова чији је пад пријављиван 27 пута…
Имамо још. Због рушења војног хеликоптера који је возио животно угрожену бебу из Новог Пазара и погибије седморо људи, до које је дошло по свој прилици само зато што су се министри поређали за сликање на изабраној локацији – никад нико није сносио политичку одговорност, само је искусни пилот брилијантне каријере проглашен за пијаницу. За поменуто ноћно рушење у Савамали такође нико није одговарао: али је дежурни полицијски руководилац преузео одговорност на себе због касне реакције полиције, за шта је касније признао да је учинио јер му је обећана легализација стамбеног објекта. За недавну погибију целе породице на коју је налетело војно оклопно возило на путу Рашка – Краљево, такође, нема политичке одговорности бар министра одбране: можда ће одговарати само војник пред пензијом, који је, веле, пијан управљао возилом у једној од милион шетњи војних ефектива до границе са Косовом и назад. Једини ко је у власти од 2012. поднео оставку због политичке одговорности био је Бранко Ружић, тад министар образовања, због злочина у основној школи „Владислав Рибникар“. Додуше, много пре њега, док су ова власт и њена бахатост били још у повоју, Братислав Гашић је демисионирао као министар одбране, јер је изволео изрећи да „воли новинарке које лако клекну“. После тога су медији у Србији уништени, они који глуме новинаре подобне режиму свакако клече, а Гашић се вратио на најодговорније функције.
И док се све у Србији руши и распада, без икакве одговорности, медијски се шире мантре о „никад већем расту“, европском привредном и развојном лидерству, али и угроженом српству, сталним претњама, потреби за „заштитом опстанка наших сународника у региону“ и сви пре 35 година већ опробани спинови, који су тада малом броју људи омогућили немерљиво богаћење, а огромну већину гурнули у рат, трагедију, погибију и беду. По опробаном реепту, такође, ту терцирају „кадрови“ – по једнима „великосрпски“, по другима „кадрови Службе“ – у Босни и Херцеговини и Црној Гори, по националном кључу, дабоме.
Људи у Србији, међутим, изгледа полако схватају којим их је путем повело ћутање и незамерање владајућој странци због очигледних махинација и манипулација. Додуше, неизвесно је да ли ће и када ово тихо незадовољство и повремени, све чешће неартикулисани протести, довести до резултата, смене деструктивне и корупцији склоне власти, и политичке и кривичне одговорности.
Ипак, било би логично очекивати да бар људи у Црној Гори, који из несхватљивих разлога сав овај „спољни гладац“ у Србији третирају са дивљењем и завишћу као да је какво светско чудо – разумеју да није нормално ни логично, и да је, најзад, и за живот опасно угледање на ову и овакву Србију.