Усред крша, из шкрте земље камену отете,
чокот, окићен црним бисерима
у инат немилосрдном сунцу
и честој суровој тучи.
Мало даље, још један исти, достојанствен,
препун тог блага што постаће Вранац.
Па још један. И још један. И један до њега. И један поред…
Из сурове земље изникли,
испуцалим, грубим рукама гајени.
С љубављу и бригом гледани,
једина драгоценост. Сав иметак.
Под крилима орла расли.
Непроспаваним ноћима,
бригама, молитвама, осмесима, сузама
претворени у нектар.
Прецима посвећен, потомцима намењен.
И онда, изнова рођен, бисерима окићен
у савршеном, непрекинутом кругу живота.