(ТВ Е, 21. новембар 2024.)
Три недеље после трагедије на железничкој станици, Више јавно тужилаштво у Новом Саду је саопштило да је ухапшено 11 људи у вези с рушењем надстрешнице 1. новембра, и погибијом 15 људи под њом. Неки би рекли – коначно је неко ухапшен, када је узнемирење јавности достигло тачку кључања, када су протести у Новом Саду и Београду постали свакодневни, и када спорадичне, исфорсиране и неискрене оставке због „моралне одговорности“ нису дале ефекта.
Тужилаштво је прво дало само иницијале ухапшених, али је јавност најпре спекулисала, онда су стигле и незваничне, а на крају и понека званична потврда: међу ухапшенима су Горан Весић (доскорашњи министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре), Јелена Танасковић (директорка Инфраструктуре железнице Србије, која је оставку поднела јуче), Небојша Шурлан (бивши директор Инфраструктуре ЖС) и Анита Димоски (помоћница министра за железнички саобраћај).
Весић је сам потврдио да је на том списку, наводећи да се „добровољно одазвао позиву полицијских службеника“, док су имена осталих и даље, формално, спекулација медија. Спекулације су и имена четворо инжењера одговорних за поједине елементе реконструкције, међу преосталих седам ухапшених за које се верује да су „из струке“.
Хапшења су уследила после најаве председника Србије да ће бити хапшења. Најзад, и јучерашње оставке Јелене Танасковић и Томислава Момировића (био је министар инфраструктуре и енергетике у време реконструкција новосадске станице, а оставку је поднео с места министра спољне и унутрашње трговине) су уследиле после поновљених најава и позива Александра Вучића, које се међу познаваоцима у Србији тумаче као „извршне наредбе“ члановима Напредне странке.
То показује и садржај тих оставки: без речи искреног саосећања и осећаја моралне обавезе, само уз низ хвалоспева, захвалности и изјава верности Великом вођи и господару њихових бољих живота и богатства.
Није отуда нелогично што, не само опозиција већ и велики део јавности, сумња у искреност и учинковитост ових хапшења – бар у оном њиховом делу који се односи на политичке функционере. Напредна странка, то отворено говоре многи аналитичари, устројена је као мафијашка организација: страда само онај ко проговори о организацији, остали се до краја налазе под њеном заштитом.
Зато, хапшење 11 људи у вези с трагедијом у Новом Саду мало ког у Србији може да увери да је у најбољој намери да се околности рушења надстрешнице разреше и одговорни заиста сносе последице.
Јавно је изражена бојазан да су и оставке и хапшења у ствари жртве, које чланови организације морају да поднесу како би сачували пре свега политички рејтинг недодиривог – јер оно остало чувају потпуно приватизована полиција, као и партијска војска састављена од навијача и криминалаца. У том смислу, аналитичари недвосмислено верују да „сутра“ може да донесе још хапшења, ако ова не постигну одговарајући ефекат у гашењу пожара народног незадовољства. Опет, мало ко верује да ће ови људи – који могу да буду и незгодни сведоци убудуће – бити пуштени низ воду. Хапшења су, за грађанске аналитичаре, „спашавање редова Рајана“ у пропагандном смислу, својеврсни „данајски дарови“ јавности, док режимски медији у исто време синхроно прозивају да је ово „хапшење под притиском„, чиме практично потврђују ону прву тврдњу.
Сасвим је довољно искуства из претходних 12 година, када су после громких најава и спектакуларних хапшења „крупне зверке“ не само пуштане на слободу, већ и добијале огромну одштету од државе Србије. Односно, од народа који пуни државни буџет.
Најзад, „најбољи студент Правног факултета у Београду“ (како је својевремено некадашњи декан СИма Аврамовић почастио Вучића, чији се просек оцена на ПФ кретао око 8) сигурно зна за максиму „ne bis in idem„. Истом лицу се не може два пута судити за исто кривично дело. Многи баш зато верују и да су хапшења врста „фалсе флаг“ операције: да се јавност умири нечим за шта се унапред зна да ће, када тензије падну, бити решено позитивно по кривце. Ново суђење за исто дело после ослобађајуће пресуде неће бити могуће, док суђење које би обухватило и корупцију и удруживање у организацију спада у домен научне фантастике јер би подразумевало хапшење целокупног државног врха Србије.
Искуство, дакле, не оставља много места оптимизму. Иако би било и лепо и добро да овог пута над искуством превагну правда и истина, јер учестале погибије у Србији које су последица немара, неодговорности, могуће корупције, незнања, па најзад и опште апатије и незаинтересованости, неће нестати у атмосфери нечињења, која управо потхрањује таква понашања.
На жалост, мало ко у Србији под Напредном странком верује у такав епилог.