Само по себи је страшно што је још једно дете у Србији убијено. После Рибникара, Младеновца, Новог Сада и ко зна колико појединачних случајева, убијен је седамнаестогодишњак, Андрија Илић. Дете и овако несрећног детињства, премлаћен шипком до смрти. Његов убица је Немања Азировић (18), кажу – страх и трепет у Лесковцу. На свакој фотографији, млади убица Немања је под капуљачом, а на некима има и фантомку.
Кад прође први шок због спознаје да дете убије дете, схватите да је и то убиство плод целе филозофије живљења у Србији, укупног модела који 35 година форсира и пропагира насиље, бахатост, силеџијство, некултуру, злочине, примитивизам… Схватите да је то плод друштва које 35 година слави и велича криминалце, ратне злочинце, бахатнике, „тврде момке“ и „контроверзне бизнисмене“. Схватите да су Милошевићеви тренеркаши данас Вучићеви капуљаши, али и да тај модус вивенди превазилази и Милошевића и Вучића и захвата много, много више.
То што данас страдају деца у Србији, уместо деце у Сарајеву, Вуковару, Сребреници… није ни правда, ни утеха, ни карма, ни плод – како неки ових дана пишу по друштвеним мрежама. То је, на жалост, логична последица зла које по својој природи мора да се оваплоти, а то чини тамо где и кад може. Чим му се омогући и најмањи вентил. А власти Србије већ деценијама баш тим вентилом праве највећу манипулацију која, у несразмери са штетом нанетом „обичном“ народу, њима брзо, ефикасно и обилато пуни профитерске џепове.
То што изостаје емпатија у делу, или чак у већини српског друштва, што заборав брзо прекрива чак и најстрашније трагедије, што је неки ужасни догађај већини „далеко од срца“ док год не погоди њега самог или његову породицу, и што се трагедије злоупотребљавају за пуњење џепова и крпљење рејтинга – и то је, на жалост, само логичка последица моралног уништења једног целог народа, који је, најзад, и сам допустио да буде доведен у стање да баца цвеће на тенкове и гледа само своју гузицу.
Зло, најзад, није укротиво, нити се може држати под контролом и дозирати по потребама. Треба се плашити да ово шта данас имамо – још није најгори сценарио који ћемо доживети и живети.