(ТВ Е, 6. децембар 2024.)
Тешко је замислити да постоји нека пропагандна „цака“ и сценарио, које у 12 година на власти није применио ПР-тим Александра Вучића, зарад одржавања или побољшања његовог рејтинга. Осим једног. Ових дана београдском чаршијом кружи теорија да је председник Србије спреман да исценира и атентат на себе, како би утицао на смањење обима и енергије протеста који, полако али сигурно, упркос насиљу и претњама, тајним хапшењима и маскираним „полицајцима“, освајају Србију.
То, заиста, до сада није било. Атентат на шефа државе, и сасвим случајно, промашај. Тешко је, наиме, и замислити да би Вучић пристао на „компромис“ да му у исценираном атентату „страда“ бар ушна ресица, као Доналду Трампу. Дакле, близу, али без физичког оштећења, ма и лаког – тврде они који верују у такав расплет. Али, и сам атентат, у држави у којој је снајпером ликвидиран премијер, и у којој никад није расветљена политичка позадина те бруталне егзекуције – како то мобилишуће звучи!
Помислиће читалац – „да, али је било већ толико најављених атентата и претњи, ко би у то поверовао„? Иситна, у србијанском медијском блату се скоро редовно појављује нека завера, неки покушај атентата на председника, неко упозорење „не иди тамо“… Али ни један тај „паклени план“ није отишао даље од оружја пронађеног у Јајинцима, у близини породичне куће Вучића, где самопрозвани „врховни командант“ понекад одмара од сталних напора одбране Србије од неименованих непријатеља из целог познатог свемира. Треба ли да подсетимо да после свеопштег фотографисања у Јајинцима никад нисмо добили ни једног осумњиченог, никог ухапшеног, најзад, ни једну реч објашњења шта се дешава са свиме?
Како спрам једног атентата делује дечије наивно она зимска поставка из Фекетића и својеручно спасавање детета из сметова… Или, као каква козерија, сцена с градилишта последње деонице ауто-пута ка Македонији, у Грделици, када је „председник свих Срба“ јавно обећао да ће уклонити цело брдо, које се као најгори непријатељ упорно обрушава на резултате рада вредних неимара – па како се то може мерити са атентатом? И то не замало атентатом, већ замало успелим атентатом!
Тешко је не поменути да ово брдо из Грделице не да није измештено, него да оно што је учињено на обезбеђењу да се опет не обурда на ауто-пут, сад с возилима на њему и људима у возилима, нимало не улива поверење, па на тој деоници сви возачи и данас инстиктивно додају гас. И изрецитују молитву, чак и ако нису верници.
Најзад, колико у поређењу с једним атентатом, хвала Богу неуспелим, али за длаку – бизарно делује кампања водећег провладиног блатоида „Информер“ од пре седам година, у којој је активно доказивано да Вучић поседује све видљиве полне карактеристике веома обдареног мушкарца, насупрот и у инат никад емитованој шали Ивана Ивановића о (да извинете) микро-пенису. Или, у односу на скривени ПР чланак о тада још младом генсеку Шешељевих радикала, којим се овај перспективни младић усрдно препоручује као мачо-љубавник врхунских предиспозиција и перфоманси, иако су злобници у неким другачијим таблоидима тада тврдили да број документованих жена с којима је овај био не прелази број његових документованих другова из војске.
Дакле, атентат, који би по ономе о чему бруји чаршија, требало да одради бар две ствари у корист председника Србије. Прва је – да му поправи рејтинг у оном делу поколебаног становништва којем нису лако или уопште доступна другачија мишљења и чињенице с којима се, екстремно болно али најзад, суочио велики део Србије. Друга је – да му помогне да, у случају неповољног развитка на улицама и трговима и ширења бунта по факултетима и културним установама, прогласи ванредно стање, али да се Власи не досете да је због тога, већ – дабоме – због атентата. Хвала Богу, неуспелог.
Ванредно стање би, наравно, могло да помогне у ситуацији која измиче контроли. Прошлогодишње страшне трагедије у „Рибникару“ и Младеновцу јесу ужаснуле, бескрајно растужиле и депримирале народ, али га нису мобилисале против режима. А пад надстрешнице у Новом Саду је учинио баш то: као да се пробудио из хипнозе, велики број грађана Србије је спознао колико су велике размере корупције, незнања и неодговорности у Србији. И колико се учесници у том нечасном пројекту обогаћивања без обзира на жртве, међусобно држе, подржавају и штите.
Одједанпут, народ је схватио да то шта владајући клан ради, узима животе – јер почетак рушења у Савамали, или пад хеликоптера са бебом, или усмрћење жене на наплатној рампи, и још што-шта, очигледно није било довољно. А у време или непосредно после трагедије на новосадској железничкој станици, опет случајно, али сасвим у складу са природним и логичким законитостима, пропала је девојка кроз патос галерије читаонице на Правном факултету, пао је плафон у гимназији у Лесковцу, па плафон тржног центра БН Бос, сручио се тек реновиран плафон на Кардиологији у Нишу, пао је плафон на железничкој станици у Ћуприји…
Ха, то је већ много случајности чак и за просечно заглупљеног и ријалитијима опијеног грађанина Србије. Чак и он после свега најпре помисли да нису све паре које су требало да буду утрошене – и уложене у те плафоне, него да су већим делом отишле у џепове незајажљиве братије на свим нивоима власти. Чак и он, просечни абсорбент шокантних лупетања „водитеља“ и „аналитичара“ на националним фреквенцијама, помисли да су посао од почетка до краја радиле незналице и ошљари са лажним или плаћеним дипломама мало познатих „факултета“ и „школа“, дакле, људи без икаквог знања и стручности. Чак и он, тај усхићени гледалац сопственог никад већег напретка на српским телевизијама, разуме да је постало ризично кретање у и по објектима, или њиховој близини, које су у протеклих 12 година у Србији искључиво градили или „реконструисали“ људи веома блиски владајућој странци.
У систему у коме су рејтинг и положај све, у коме су бајке о добробити становништва само „покривалица“ за екстремно брзо, енормно и бахато лично и групно богаћење, и где народ најзад почиње да схвата оно о чему су претходног десетлећа говорили малобројни храбри људи – навика ће повући да се крене у одбрану рејтинга и положаја, а не у одбрану ауторитета и угледа. Зато приче, коликогод биле чаршијске, у Србији данас уопште не треба третирати као немогуће или неоствариве.
Јер, ова 12-годишња агонија сугерише да ПР-тим сада мисли да треба Врховном команданту сашити ново невидљиво одело. Не да се не би видела његова голотиња, већ да се не би видела његова слабост. А то је за режиме попут овог у Србији – смртна пресуда.