(ТВ Е, 24. децембар 2024.)
Велики протестни скуп одржан у недељу у Београду, чини се, изненадио је својом масовношћу и саме организаторе. Порука скупа била је гласнија и јаснија од било каквих изанђалих говоранција јалове србијанске опозиције последњих година. Петнаестоминутна комеморативна ћутња, уз упаљене лампе мобилних телефона, слика је која је обишла свет, а потоња получасовна бука – гласни израз нагомиланог дванаестогодишњег гнева, револта, незадовољства, а од новосадске трагедије, и страха.
Порука овог скупа је квалитативно нова. На њу режим, али и његови сателити обучени да „минирају“ класичну политичку опозицију, немају одговор. И то није оно најгоре шта их мучи: најгоре је што су свесни да су студенти за корак испред сваког њиховог могућег одговора. А и да ти одговори имају стимулишуће дејство на све оне које муче исте муке као студенте, само их из различитих разлога досад нису артикулисали.
Превише тога се, доиста, скупило у обичном народу. Просечан човек, који није члан једне од владајућих партија, најбоље на свом џепу и фрижидеру осећа „златно доба“ у које га свакодневно, нештедимице, са огромне већине ТВ канала, убеђује човек који себе воли да назива врховним командантом. „Да објасним, да народ разуме“ полако пуца као мехур од сапунице, јер више нико, па чак ни они обични и у највећем броју случајева (послом на одређено) уцењени чланови СНС, не могу да жмуре на Србију која се буквално распада. Јер су и они постали свесни да су и њихови и животи њихових најближих угрожени у земљи у којој се руше новосаграђени или свежереновирани објекти, у којој се троше милиони на баханалије високопозиционираних политичара, где се за радове мерене хиљадама дају милиони, или где се испаљују (пре)чести ватромети за које, веле упућени, када долазе с одређене локације, доминантна боја означава врсту дроге коју онда мањи дилери треба да дођу да преузму и пусте у промет.
Можда би све шта се у Србији дешава и то нагомилано незадовољство и даље остало на ретким иступањима још ређих храбрих противника режима и уверењу да је народ, баш попут оне жабе, већ скуван, да није дошло до студентског бунта. Он је, доиста, био изненадан, а подједнако неочекивано се развио у велики протест свих школараца и огромну енигму за власт.
Кулминација тога збила се у недељу. Стотине, хиљаде пристојних људи у мирним колонама, људи којима се у очима и речима видела нада, који су долазили својевољно, по зими, пешице, без сендвича, насупрот редовно плаћеној и организованој публици првог човека Србије у позоришној представи „Потемкиново село“. Упркос нападима на младиће са заставама ЕУ на недељном скупу или црквеним заставама – што оргомна већина тих младих људи тумачи као покушај дискредитације и провокације, али и не брине много због тога.
ХРАБРОСТ И СНАГА
У оваквим случајевима, незахвално је ламентирати о броју учесника недељног протеста. Свакако, наводни „извештај МУП“ упућен председнику, о 30-ак хиљада, не одговара стварности: он одговара једино традиционалној потреби Вучићеве личности да понизи свакога ко га на било који начин угрози. С друге стране, пренадувана је и цифра коју су неки опозиционари истакли као податке с базних станица мобилних оператора, да је на том подручју регистровано безмало 300.000 мобилних апарата.
Ближе реалности је процена Архива јавних скупова, који посебном методологијом рачунају присутне, па су тако дошли до цифре која мало премашује стотину хиљада. Илустрације ради, процена писца ових редова, базирана само на четири деценије новинарског искуства и извештавања са свих могућих демонстрација у Београду од 1991. наовамо, била је – 70 до 75 хиљада.
Али, сам број је мање битан. Важнија је чињеница да се може основано очекивати да ће тај број расти. Да су многи грађани Србије, који су дуго били уплашени, сада наоружани храброшћу. И да то није само случај са Београдом, где је реално и најлакше бити храбар. Све је више организованих протеста у мањим срединама, у којима смо раније бележили и директне претње по живот, и отпуштања, уцене, избацивање деце из вртића…
Како зауставити грудву која се претвара у лавину, када ни једна позната и досад успешна метода, „не ради“? Кад немаш кога конкретног да денунцираш, кад немаш кога именом и презименом да развлачиш по „медијима“ као страног шпијуна и плаћеника, кад не „раде“ ни претње казнама ни случајеви правног насиља, кад не пролазе ни страначки ни црквени провокатори, „навијачи“, силеџије или лудаци који моторним возилима пробијају блокаде. Кад никог није брига за причу о наводним санкцијама НИС. Кад нико не „пада“ на обећања новчаних давања и јефтиних станова. Кад је, шта год да урадиш, то само храна која помаже да се бунт учврсти и прошири. Како утицати на младе који и не гледају традиционалне канале информисања, који сваки гаф власти претварају у за њих мотивишућу тик-ток завитланцију, који „у ходу“ направе спот бољи и успешнији од свих које направи уиграна и дебело плаћена пропагандна машинерија?
Фрустрација српске владе је, дакле, разумљива. С једне стране, какву год меру или акцију да предузму, не успевају да утичу на бунт, а са друге стране чека их Александар Вучић, који своју личну немоћ лечи вређањем и јавним ниподаштавањем својих сарадника или министара у влади. Вучић је, опет, суочен с нечим што се нико до сада, за ових 12 година, није усудио да му каже: „нико те ништа није питао„, јасно су му поручили студенти, спочитавајући му да као Председник Републике није надлежан за ствари у које се упорно меша и доноси одлуке уместо Владе. Немогуће је и замислити колико то утиче на особу која је сама себе убедила да је апсолутно неопходна и са правом „златног гласа“ у сваком сегменту живота у Србији.
Додатни проблем за Владу Србије је што се сада студентски, а однедавно и средњошколски, захтеви умножавају – јер се на ту иовако дугачку листу додаје и сваки напад на њих, свако „извињење“ директора или понашање декана, свако нереаговање, свака увреда, па и половично објављивање документације о реконструкцији Железничке станице Нови Сад. На то треба додати и незадовољне пољопривреднике, еколошке активисте, чуваре Старог моста колико год да их је мало, адвокате, глумце, музичаре, професоре универзитета и наставнике средњих и основних школа… Листа незадовољника који храбро иступају, придружујући се и на неки начин штитећи ту омладину, све је дужа, а идеја генералног штрајка све присутнија и реалнија. Од напредњачког слогана „Србија не сме да стане“, полако долазимо на слоган „Србија мора да стане„. Да би опстала.
ПРЕЛАЗНА ВЛАДА
Најзад – ето новог и највећег повода за испољавање немоћног беса – идеја прелазне владе, која се полако формулише у оквиру грађанских снага Србије, јер су политичке партије у опозицији очигледно недовољно моћне да је саме „изгурају“. Тешко да постоји страшнија ствар за Вучића и напредњаке од прелазне владе, јер таква влада значи ослобођење и отварање медија, сређивање бирачких спискова и немогућност сељакања гласача, радилално смањење могућности да страначки војници „интервјуишу“ и подмићују бираче пре избора и контролишу гласање на дан избора…
Прелазна влада, дакле, значи да би и СНС и СПС морале да изађу на гласање под условима равноправним за све, а изостанак уцењивања и притисака на старе и довођења нових бирача, укупан број гласова ове две странке, према аналитичарима, своди на максималних 30 до 35 одсто. Резултат таквих избора значи да они не формирају владу, губе утицај на полицију и правосуђе, и да почињу истраге свега шта су до сада радили. А случај новосадске надстрешнице је довољан да се замисли обим свих незаконитости за ових 12 година.
Наравно, само ове чињенице логично наводе на помисао да ће Вучић и Влада, уколико не успеју да сузбију протест (а сва је прилика да неће успети) – ићи у радикализацију. То је већ виђен сценарио, сећамо се владавине Слободана Милошевића и како је његов режим реаговао на бунт и демонстрације. Најзад, у данашњој првој постави су, спортским речником речено, омладинци из Милошевићевог тима, почев од самог Вучића или Ивице Дачића, па до Александра Вулина, који се подсмевао студентима из бунта у зиму 1996/97 речима „па неће ваљда да их поливамо топлом водом“, осврћући се на употребу „водених топова“ по цичој зими.
Радикализација, опет, значи и да јача фронт противника режима. Сетићемо се опет Милошевића, који је пао када му је репресивни апарат био најјачи, а медијски мрак потпун. У тој аналогији, Вучић тешко да може да рачуна на верност, која јесте била Милошевићев адут. Конструкција Вучићевог режима заснована је на голом личном интересу, а то значи и да режим неће бранити они који у тој одбрани не буду видели интерес, а на ту видовитост значајно ће утицати и бројност, решеност и гнев друге стране. А они, рекосмо, расту много брже од мотивације снага које би режим браниле.
„Останите уз нас, тек смо почели„, порука је студената после недељног скупа. Та порука изражава и очекивање да им старија генерација, чија борба од 1991. до 2000. очигледно није успела, сада „чува леђа“. Али, та порука је пре свега нешто шта леди крв у жилама сваком припаднику режима, свесном да они немају одговарајући одговор, сем да поново безуспешно покушају да банализују бунт убацивањем „подршке“ Данице Црногорчевић или бесмисленим претњама премијера Милоша Вучевића на ТВ станицама које нико од тих младих не гледа.
То „тек смо почели“ за кратко време је постало толико убедљиво, да је подигло и наду и оптимизам у Србији. Да, још много је ту посла, па и са тим младим људима, који нису вакцинисани против малигног утицаја Кремља, цркве и национализма, али је и ово до сада довољно да се у Београду и Србији поново види осмех.