(ТВ Е, 7. јануар 2025.)
Као деца, све распусте проводили смо код бабе у породичној кући у Титограду. Кућа велика – свако од троје бабиних потомака имао је свој стан – а окућница још већа. Прави мали рај за играње. И неко срећно време. А људи су и тада умирали. Та наша заједничка кућа дуго је била поштеђена тога: таман дотле, док ми најмлађи нисмо постали довољно зрели да схватимо смрт и разумемо бол коју она изазива.
Али, и пре тога, морали смо да научимо да ту бол у нашој околини – поштујемо. Када би се десило да је у некој комшијској кући корота, баба нам данима није дала ни да се људски играмо, ни да се дозивамо, ни да гласно гледамо ТВ или слушамо радио.
У ствари, све од тога је могло, али тихо и пажљиво. Да се нико не узнемири. Нема трчања око куће. Нема дечије уобичајене вриске и цике. Тек музике? Далеко било. Најбоље би решење било седење у кући, у некој соби где не сметамо никоме, забављени каквом тихом игром, иза затворених врата и прозора. Сваки Титограђанин (Подгоричанима је лакше, сад раде климе) зна како то изгледа по оном жаропеку седети „запечаћен“ унутра. Сваки родитељ зна колико је деци тешко да буду онаква, како се тад очекивало од нас.
А деца к’о деца. Или – ђеца, к’а ђеца. Посебно ми, београдска, којима су дворишта и окућница мали рај, па још кад се видимо са сестрама и браћом од стрица и тетке… подивљамо. Када је у комшилуку све у реду, нико и не обраћа пажњу на нас. Али, када је корота… ту су онда бабина строга реч упозорења, па ако не успе – подужа подука с обавезним позивањем на покојног ђеда и срамоту коју би осетио, па још једна подука ако затреба… А ту су и приручна средства аргументације: папуча, прут или варјача – шта се већ нађе под руком „пуковнику“, како смо звали ту жену у коју се наша баба претварала, када је у комшилуку корота, или какав други случај чије би непоштовање она препознала међу својим наследницима.
Било је то време када се у огромној већини црногорских домова, са места на које се касније уселила славска икона, заводљиво смешкао највећи син наших народа и народности. Није, дакле, то имало везе са религијом, бар не оном догматизованом – мада, тек да додамо, она узвишује смрт. Било је то природно поштовање смрти, онај осећај својеврсне узвишености краја људског живота, грађен столећима међу Црногорцима.
Баба је одавно на Чепуркама. Сигуран сам, да је могла да бира, не би изабрала судбину да (много) пре свог одласка сахрани два мужа – први је погинуо у рату, два ђевера – обојица су погинули у рату, два брата, два сина и два унука. Али, није ово прича о мојој баби, иако ми је и дан данас жао због броја и снаге животних удараца који су ту жену претворили у грубо биће, бар наоко неспособно да покаже праву љубав према деци и унуцима. Ово је прича о свима нама и ономе у шта смо се ми претворили.
Предугачак би овај текст био, када бих се присетио сваке чудовишне немарности и неосећајности према смрти, макар у овом столећу. Најзад, моје формирање као човека заокруживало се управо у време када се расформирала она држава у којој сам рођен, под командом оних који су сопствене животе и успехе везали за што више туђих смрти и трагедија. Зато, уз пијетет многим недужнима и честито неоплаканима, останимо само на најновијим догађајима који би, сваки за себе, требало да искидају сваког од нас… да се нисмо претворили у нешто у шта нисмо смели.
Првог новембра, под надстрешницом железничке станице у Новом Саду, страдало је 15 људи. Преживело је двоје, али са тешким инвалидитетом. Три недеље касније, извесни Мирко Пајчин, певач скромних вокалних, али енормних хушкачких способности, испунио је публиком новосадски „Спенс“ до последњег места. Пред крај тог месеца, у два термина, исто је учинила Светлана Ражнатовић, особа богатијег гласа и кривичног досијеа. У оба примера, чини ми се, види се оно поређење старости кокошке и јајета: да није било концерата, не би се ни окупљали толики људи на весељу у граду стравичне смрти; да није било толико небриге и саможивости међу публиком, ни ти певачи не би имали пред киме да певају. Да сад оставим по страни „морал“ и масовност оних који су сматрали да живот у Србији не треба да стане, „само зато“ што је погинуло 15, а осакаћено још двоје људи, доминантно младих.
Првог јануара, у Цетињу је лудак убио 12 људи, ранио још четворо. Кад кажем „лудак“, не помишљам на кривично-правно објашњење или аболицију тог поступка. Али не могу да сматрам нормалном особу која без своје или директне угрожености неког другог – свесно и планирано узме нечији живот. Само пет дана касније, безосећајно и сурово, као да су толике породице завијене у црно на некој другој планети, а не у држави толико маленој да малте не свако познаје сваког, општом пуцњавом из свега што може да примитивно искаже радост, обележено је рођење Исуса Христа. Не могу да схватим какав је то бес, зло, апсурдни реваншизам, мржња, штагод да је – а страшно је… захватило народ у малој и честитој земљи, у којој је, прилично сам сигуран, свака баба гушила сваку дечију игру и смех, да би се испоштовала корота у комшилуку?
Када смо, заиста, у тако великом броју, као људи постали такви нељуди? Како смо се, као народ – па звали се Срби, Црногорци, Хрвати, Албанци, Марсовци ако желите, јер је то суштински небитно – изврнули у тако безосећајне и сурове створове – а то је већ суштински битно?
Како смо у таквој мнозини савладали вештину да нас туђа бол не дотиче, да нас се тиче само сопствено тренутно задовољство? Како од добрих и саосећајних људи многи око нас постадоше монструми?
Како смо дошли дотле да се после трагедија које су погодиле и Србију и Црну Гору, и пред црквама оргија и шенлучи? Најзад, где је ту хришћанско саосећање тих верника? У којој светој књизи пише да се рождество Христово слави канонадама? Посебно после пуцњева у недужну децу, свега пар дана раније, или оног громког пуцња тона бетона које су смрвиле толико младих?
Како се, најзад, у хришћанску веру уклапа ликовање што су страдали људи из неког града, ког неко, из једино помраченом уму знаних разлога, „не воли“, или уверење да је страдало „само“ 15 људи, да то није 1.500 или 150.000, па да сав живот због тога стане?
Не знам, плашим се да нећемо далеко догурати ни као атеисти ни као верници, јер нам је оно људско испало из џепова негде успут, а нико иза нас се није потрудио да га подигне и узме, пошто очигледно нема неку вредност.