Генерације су у Србији потрошене у борби између апсолутистичког самовлашћа и на праву засноване демократије.
Сигурно су десетине, можда и стотине хиљада грађана Србије – мерено од првог Карађорђевог дивљања до данас – дале главу да би они и њихови потомци живели у уређеној држави, владавини права, где један човек (или група) не треба и не могу да владају на основу тога у ком се расположењу ког јутра пробуде.
Више од 200 година траје та битка да се самовољи и самовлашћу склони „лидери“ Србије уоброче у границе правног система и строго прописаних норми. Србија данас као државни празник слави дан када је донет први Устав који је тако шта прописао.
На самом почетку XIX века, када су падале главе у првом покушају да од Смедеревског санџака односно Београдског пашалука настане Србија, неразумевање нужности да се самовлашће и ауторативност ограниче – било је разумљиво.
Али данас, бар 150 година како је у Србији законом установљена Велика школа – правдање кршења Устава и јасно прописаних надлежности некаквом „ауторитарном културом“, не би се смело очекивати ни од неког „обичног човека“, камо ли правника, а понајмање од судије Уставног суда. Дакле, члана органа којем је први задатак да штити Устав и „тврдо слово“ у њему записано.
А Устав Србије, коликогод био мањкав, нигде не познаје „ауторитарну политичку културу“ и „лабаво“ поимање строго прописаних надлежности председника Републике и његове „комплексне улоге модератора између политичких власти и некога ко има задатак да води и оличава државу у њеном пуном капацитету„. Како то ових дана тврди судија Уставног суда Владан Петров, човек прилично убедљиве правне биографије и професор уставног права на Правном факултету у Београду.
Неке европске државе против ауторитарности бориле су се гиљотином. И избориле. Неке азијске државе такву праксу никад нису ни пробале. Србија, као европска држава, као аспирант на друштво најцивилизованијих земаља, нема ни потребе ни права да правда ауторитарност и допушта њено мешање, на било који начин и из било ког разлога, у уставом утврђени демократски поредак, поделу власти и јасно предвиђене надлежности.
Понајмање судија Уставног суда сме да своје политичке склоности и политичке и људске симпатије рефлектује кроз ставове које износи.