Агресија као одговор на студенте

 

(ТВ Е, 17. јануар 2025.)

 

Учестали напади и инциденти чија су мета студенти у протесту, додатно греју и овако прегрејану политичку атмосферу у Србији.

Само два дана после организованог ноћног напада групе хулигана на студенте Правног факултета, и дан после претњи ножем на блокади код техничких факултета, дошло је до покушаја убиства девојке аутомобилом на тротоару уочи почетка 15-минутне комеморативне блокаде раскрснице улица Краљице Марије и Рузвелтове.

Посебно је овај случај повређивања девојке у Рузвелтовој изазвао револт грађана, и нове протесте, без обзира што је возач аутомобила одмах ухапшен.

Ни физички напади на студенте, ни покушаји да се кроз њих пробије аутомобилом, на жалост, нису реткост. Од прве блокаде коју су организовали студенти Факултета драмских уметности, а на њих – пред плански инсталираним камерама режимских пропагандних телевизија – физички насрнули чланови Српске напредне странке, „маскирани“ у забринуте грађане који журе да покупе децу из обданишта, па до данас, тешко је и побројати инциденте тог типа.

Већина тих напада је прошла некажњено. Ретки случајеви који су процесуирани – као физички напад једног нестрпљивог грађанина на студенте код Вука – окончани су „признањем кривице“ и условном осудом. Јасно је и зашто се то не кажњава и каква се порука на тај начин шаље. Посебно када се има у виду да је и сам председник Републике, код првог случаја „ношења“ учесника блокаде на хауби пре неколико недеља, такву врсту „пробоја“ аболирао речима да „тај човек иде својим путем“. Ако још има људи које могу да зачуде изјаве Александра Вучића, подсетићемо да је он дипломирао права, а да га је некадашњи декан без основа прогласио за најбољег студента у историји београдског правног факултета.

Томе треба додати и директне претње појединих чланова и функционера СНС, упорно медијско цртање мета неким студентима несрпске националности, плакате које СНС председници општина објављују у форми потерница за „усташама“ и најзад чињеницу да је један од нападача на студенте Правног факултета у ноћи 13. јануара „сарадник ван радног односа“ приватног универзитета Метрополитен – а да је министар унутрашњих послова Ивица Дачић тај сукоб свесно и намерно ипак дефинисао као тучу пијаних студената права.

Отуда не треба да чуди што се међу грађанима у протесту све чешће чују речи „самоодбрана“ и самоорганизовање“ и позиви да старији и искуснији и физички заштите студенте у блокадама.

Најзад, последњих година све иде у том правцу. Јер, претње, уцене, прозивке са највиших државних адреса, логично, позив су свим насилним друштвеним групама – а у напредњачкој Србији оне су, на жалост, бројне, јер су и један од ослонаца власти СНС-СПС – да са свима поступају као са непријатељима. С противницима режима, или једноставно с онима који им се не свиђају или им у датом тренутку „сметају“. Потреба за испољавањем насиља је неселективна.

Ово је власт која је почела мандат нерешеним смртима, и то се наставило. Умро је ноћни чувар у Савамали, на самом почетку реализације напредњачког пројекта Београд на води. Страдали су посада и путници војног хеликоптера, усред велике магле преусмереног зарад пропагандног сликања напредњачких функционера. Погинула је жена на наплатној рампи у чије је возило ударио службени аутомобил којим је како се сумња управљао тадашњи функционер СНС. Страдао је једини Вучићев противкандидат на унутарстраначким изборима, београдски адвокат Владимир Цвијан. Убијен је Оливер Ивановић. Страдао је војник у војном возилу на војној вежби, али и изгинула породица у коју је ударило војно возило током једног од бесмислених шетања војске ка граници са Косовом. Па неколико радника наменске индустрије. Па… Списак „погинуо је“, „умро је“, „убијен је“ – је предугачак.

У Србији се данас сусрећу насиље, бес и бахатост. На насиљу је базирана актуелна власт, која нескривено поручује да неће бирати средства да се очува на тим позицијама. Бес доминира код оних који траже да институције, које у Србији поданички ћуте већ 12 година, најзад почну да раде оно због чега постоје и да се коначно расчишћавају коруптивни и мафијашки послови. Бахатост је, опет, особина људи који су незадовољни сопственим животима и због тога љути на све друге, те сматрају да на све имају право, док други треба то право да трпе. Укрштање та три разорна елемента логично отвара озбиљну бојазан за будућност српског друштва.

Уље на ватру додају „медији„, односно режимска пропагандна средства, који не бирају ни начин, ни речник, ни метод, да денунцирају противнике режима, макар они били и студенти, и посредно подгреју агресивност  верних страначких војника. Који су, узгред буди речено, више него свесни да ће у нормалној држави Србији поново завршити на маргинама друштва, одакле их је СНС издигао у директоре, шефове, министре и аналитичаре.

Најзад ту је и организована, безобратна кампања режимских „ботова“ и већ редовне неколицине „угледних чланова“, који у свакој ситуацији када дође до напада на студенте масовно и систематски по друштвеним мрежама шире лажи о догађају. Тако, на пример, високи дужносник СНС адвокат Владимир Ђукановић први је објавио за случај напада на студенте ПФ „а шта ако су се само студенти понапијали и међусобно потукли“, док је после ударца девојке аутомобилом на тротоару у Рузвелтовој кренула бот-кампања да „девојка сама скаче по хауби аутомобила, то је случај за лудницу“.

Све то, наравно, потврђује да режим нема одговор на овај народни простест, јер би оно шта је најлогичније – прихватање захтева студената и грађана – значило расплетање целе мафијашке структуре, с (пре)много руку у тегли меда. Много тога је покушано и ништа није успело. А напредна странка организована је на бази „ми“ смо јачи од „вас“.  Отуд и очекивање аналитичара да ће режим наставити да затеже, с новим препадањима, пребијањима, прозивањима и свим сличним, али све радикалнијим покушајима учесници протеста уплаше могућностима да ће им живот бити уништен или чак одузет.

У ситуацији када је нација свесно и намерно подељена на „наше“ и „њихове“, када се 12 година свакосатно врти мантра о „противницима“ и „непријатељима“ – сва та дешавања не остављају много простора спокојном очекивању мирног расплета србијанске друштвене кризе.


Фото:  ВОЗАЧ (Мирослав Вујовић Графориџа)


Линк ка оригиналу

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *