Морал у интересу партије

 

(ТВ Е, 29. јануар 2025.)

 

Оставка председника Владе Србије, Милоша Вучевића, је политички битна таман колико је (била) битна влада на чијем је челу.

Нимало.

Да је Вучевић поднео оставку 1. новембра прошле године, она би још и имала неку моралну тежину. Иако би и тада било јасно да је то једна у низу безначајних рокада у којима се недодиривој групи лојалних и „сваковладних“ у извршној власти придружује неколико дотад некомпромитованих министара  – вероватно би Вучевићева оставка одмах после пада надстрешнице спречила или одложила студентски бунт, а иовако разглављену опозицију затекла у раскораку.

Потпуно исту тежину има и оставка градоначелника Новог Сада, Милана Ђурића, коју је Вучевић најавио током свог опроштајног говора, а Ђурић спровео у дело неколико сати касније, путем саопштења.

Но, и моралним и резонским и политички коњуктурним поступцима у Србији последњих 12 година супротставља се потреба самозваног Врховног команданта да никад не призна неуспех. Вучевићева влада (баш као ни градоначелник) после трагедије на новосадској железничкој станици није смела да „оде“ јер би то значило прихватање кривице. Кад год је с једне стране рејтинг, а са друге логика, морал, интерес државе, па чак и интерес СНС – не треба сумњати да ће се по сваку цену бранити рејтинг. И лажна љубав народа оличена у хиљадама довученим с посла на некакав митинг, уз сендвиче и скромну новчану надокнаду која, на жалост, у данашњој Србији за породични буџет уопште није безначајна.

Као и у спољној политици, коју Александар Вучић такође води ослањајући се доминантно на сопствену слику о себи самом, уз стратегију која почиње таламбасним „не дам„, а завршава се давањем и већег него што је тражено, тако је и одлазак Вучевићеве владе на крају испао управо признање кривице. Али то у овом моменту више ником не значи ништа. Јер ових дана у Србији није на дневном реду одлазак с функције једног бесмисленог човека и промена екипе које је он веровао да води, већ демонтирање целог тешко криминализиваног и дубоко корумпираног система.

Апсурдно, сам Вучић је до тога довео, својом неспособношћу да сагледа реалност у право време и реагује сходно томе. Да ли је то последица погрешних информација које добија? Лако могуће. Али, и ту је сам креирао околину, у којој му чауши – осокољени свешћу да ће тако најбоље лично профитирати – говоре само оно шта жели да чује, а не оно шта треба да чује.

 

НАПАДИ И УВРЕДЕ

 

Вучевићево опроштајно излагање, препуно релативизација, инсистирања на легитимности власти, изједначавања нападача и жртви, оптуживања… изгледа као да га је срочио Вучић лично. Да буде јасније: Вучевић је поднео оставку због напада на студенте, 27. јануара, кад на срећу није било мртвих. Рекао је да то чини вођен моралним мотивима, који очигледно нису играли битнију улогу у његовој свести после погибија у Новом Саду, где је страдало 15, и у старачком дому у Великом Борку, где је изгорело најмање осморо људи. Чија се имена, веровали или не, још не знају!

Вучевић, дакле, није поднео оставку због догађаја који директно повлаче његову објективну одговорност као председника владе, већ због догађаја за који може да се каже само да је последица укупне друштвене климе – мржње, бахатости, насиља – коју је владајућа странка креирала у Србији.

Најзад, ноћни напад на студенте у Новом Саду није био и једини досад. Три пута су студенте ударали моторним возилом (још једном су страдали музичари Филхармоније кад су подржали студенте), неколико пута је на њих потезано хладно оружје – нож или палица, више пута су и пребијани (почев од случаја пред ФДУ, који је и покренуо лавину),стизали су батинаши пред факултете,  једном је студент и уједен… А нападачи редовно активисти СНС. Прозивања и оптуживања омладине по „медијима“ не треба ни набрајати, да истакнемо само најгори пример – када су на порталу (у СФРЈ угледних новина, које су напредњаци такође претворили у своју пропагандну огласну таблу) објављена лична документа студената уз оптужбе да су хрватски агенти.

Онда је логично запитати се – шта је у овом случају превагнуло?

Најновији напад активиста СНС на студенте уследио је само неколико сати после „помирљивог“ позива на разговор, понуђених помиловања, најаве објављивања документације за коју је више пута наглашено да је сва објављена и обећања да ће бити испуњени сви захтеви за које је већ неколико пута речено да су испуњени – са обраћања три по Уставу политички најбитнија лица српске државе: председника, премијера и председнице Скупштине. Сам Вучић се тад пожалио да једва држи на узди оне који желе да се „обрачунају“ („рапидном брзином расте бес на другој, већој страни политичког спектра„), а по истраживањима много их је више од ових који се буне и блокирају. А слично је изрекао и на јучерашњој конференцији за новинаре.

Ни то не треба да чуди. Јер, на пример, Вучић је 16. јануара, путем његовог инстаграм налога, обећао да ће „бирати речи, не би ли утицао на смањење тензија„, а само неколико дана касније се из Давоса подсмевао идеји бојкота куповине, називајући грађане лудацима. Таквих примера има колико хоћемо. Он, очигледно, не може да побегне од навијачко-силеџијског вокабулара и понашања које не доликује не председнику државе, него било ком високообразованом човеку.

Истог дана када су Вучић, Вучевић и Брнабић износили „мировну понуду“, њихово главно пропагандно гласило „Информер“ тукло је по студентима речником који није ни за кафану, а не за медије. Истог тог дана на огради једне новосадске основне школе нађен је зец обешен о кравату. Многи су баш у томе видели поруку да ће оног момента када студенти „спусте гард“ – кренути бескрупулозно иживљавање над свима који не обожавају „лик и дело“. Те ноћи је једној студенткињи разбијена вилица.

Но, шта сада следи?

 

ИЗБОР БЕЗ ИЗБОРА

 

Студентски протест и бунт све већег броја грађана неће стати. Студенти инсистирају да захтеви нису испуњени. Пад Вучевићеве владе то неће променити. То је показао већ сам дан премијерове оставке и велики протест у Новом Саду. Студенти су јасно истакли да их занима одговорност и покретање кривичних поступака, а не политички поступци.

Устав Србије за ову ситуацију предвиђа две могућности: да се у року од 30 дана изабере нова влада, с постојећим сазивом Скупштине, или да се после распуштања парламента иде на ванредне изборе. Председник Србије је синоћ најавио да ће се, после консултација, изјаснити за десетак дана.

Већ сада је, међутим, очигледно да нови избори не би донели жељени резултат: не би се смирили протести, не би се смањили захтеви, и најзад, ти избори не би дали реални резултат и потребну стабилност, јер је по изјавама политичких челника извесно да највећи део опозиције на њима не би учествовао. Питање је, најзад, и да ли би избори у атмосфери општег револта уопште могли да буду организовани.

Можда би избор нове владе у постојећој Скупштини дао краткотрајно вештачко дисање владајућој коалицији и прилику да неки други људи испуне захтеве студената и смање тензије у држави. Да се о томе озбиљније размишља, у прилог говори и Вучићев одговор на новинарско питање да је „у глави имао три-четири имена“ за новог премијера, иако је десетак минута пре тога изрекао да га је Вучевићева оставка изненадила.

Идеју о формирању прелазне владе председник Србије је више пута одбио, шта је учинио и јуче. То је и разумљиво, јер би пелазна влада значила да државни органи Србије, ослобођени притиска и претњи једне партије, могу да утврде праве размере корупције и злоупотреба у држави.

Али треба имати у виду још нешто. Професор Иван Виденовић, на пример, оценио је да је 24. јануара – дан митинга власти у Јагодини – пређен Рубикон. Осим њега, још неколико аналитичара дало је слично мишљење. Да је обема странама одсечена одступница и да ни за власт, с једне, ни за студенте и опозицију, с друге стране, сада нема назад. Нема места очекивањима да би са истим играчима или козметичким променама могло бити другачије. По свој прилици, ако се могу тумачити изјаве са обе стране, нема превише простора ни за договор.

У таквим друштвеним околностима, потпуно је нејасно како би настављање ригидне политике, нескривено базиране на „ми“ и „они“, могло да донесе потребну стабилност Србији. Напротив, све говори у прилог јачања нестабилности. Тим пре, што се све више грађана ослобађа страха, чак и у малим срединама у којима се „до јуче“ није могло дисати од СНС шерифа.

Можда би најзад неко од саветника требало да скупи храброст и председнику Србије каже да је камион кренуо низбрдо. А да нема кочнице.


Фото: autonomija.info


Линк ка оригиналу

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *