(ТВ Е, 10. фебруар 2025.)
Сто дана после пада надстрешнице железничке станице у Новом Саду, Србија није ни корак ближе одговору ни на једно од многобројних питања, која су се отворила тог 1. новембра.
Четрдесет дана после масовног убиства на Цетињу, и у Црној Гори недостају одговори на питања, које јавност исчекује од 1. јануара – када их већ није добила 30 месеци пре тога.
Сличности у (не)реаговању обездушених, сумњиво моралних, крајње неодговорних и могуће корумпираних политичких врхушки две западнобалканске државе, су фрапантне. Уз, наравно, разлике које диктирају географски положај, различитост карактера и дужина боравка на власти.
Избегавање сваке одговорности, подсмевање народу који са пуним правом поставља питања, игнорисање основних обавеза власти према онима који представљају њен извор – као да се пресликавају. Како се понашају бахати, неваспитани, безобразни, примитивни, неодговорни представници власти у Београду, тако попут пачића малих чине и њихови клонови у Подгорици.
У Србији, само захваљујући притиску народа, десет људи седи у притвору, с претпостављеном одговорношћу за техничке грешке у реконструкцији надстрешнице, која је убила 15, а тешко осакатила две особе. Још двоје оптужених се бране из кућног притвора, док се двојици непосредно „командно“ одговорних (сада бивших) министара – од којих је један и оптужен – губи сваки траг.
Истрага, међутим, није ни „омирисала“ кудикамо озбиљнију ставку трагедије, ону финансијску и коруптивну, која изгледа сеже до самог врха и „прве породице“. Оставке премијера Србије и градоначелника Новог Сада, које су требало да уследе одмах, десиле су се безмало три месеца после трагедије, коју грађани оправдано називају убиством, и то не због масовног страдања, већ због једног случаја пребијања.
У Црној Гори, опет, нема ни оставки, ни притвора, а сва је прилика да се не дешавају ни неке истражне радње. Убица 13 људи је сам себи пресудио, и тако за полицију затворио случај. Најзад, тако је и смрт десетоструког убице из Медовине у августу 2022. изгледа била олакшање за надлежне. Као да управо после тог искуства од пре две ипо године, није било сијасет безбедносних, социолошких, психолошких активности, које је ваљало предузети, а чега се очигледно нико није латио, јер да јесте – можда се јануар 2025. не би ни десио.
А питања остају: од првог – одакле убици оружје, до последњег – како се и зашто могао толико кретати и убијати по Престоници, у којој честито и нема полиције? Да само ова два неодговорена питања, а много их је више, изазивају узнемирење јавности, било би довољно разлога да читав низ људи – најпре у безбедносном сектору, али не само у њему – поднесе оставке из разлога објективне одговорности. Којој је, да додамо као отежавајућу околност за њих, претходила она циркусијада и фрапантна неспособност у случају убице Балијагића.
Али, не дешава се ништа. Упркос великим, масовним и већ дуготрајним демонстрацијама револтираног и забринутог народа и у Србији и у Црној Гори – људи на политичким позицијама, очигледно оперисани од морала, одговорности, способности, а у највећем броју случајева и од образовања, као да се надају да ће протек времена учинити своје, да ће народ одустати, да ће полако наступити заборав, и да ће они моћи да безбрижно наставе да убиру плодове које им доносе намештења.
У Србији, додуше, делује да се политичка и са њом блиско повезана пословна врхушка уплашила да би нарастајући револт могао да кулминира затварањем финансијских славина, па као да се кренуло у бржу, отворенију и алавију акцију „узимања пара лопатом“. Почев од брзопотезног рушења култног хотела „Југославија“, на чијим ће остацима градити председнику веома близак „Миленијум тим“; или исто таквог уништавања поште на Савском тргу, за коју се „до јуче“ клело да ће се темељно реконструисати култна Коруновићева фасада, страдала у Другом светском рату; или до најновијег случаја „тешког“ 1.250.000 еура које ће Електропривреда Србије дати за „консултантске услуге“.
Гледано са неких 280 километара ваздушне удаљености, делује да је ситуација у Црној Гори и бизарнија од оне у Србији. Не само зато што је у игри мање нула у еуро износима, већ и што се чини да се многи политички актери задовољавају чувањем излечене фрустрације из детињства, могућношћу да о државном трошку једу у кафани док им се полтрони понизно клањају, уништавањем по једног државног аутомобила месечно, и свешћу да од сваког проблема и одговорности могу да се сачувају млатарањем српством и скривањем под Јоаникијеву мантију.
Како било: ни у Србији ни у Црној Гори нису дати одговори на питања, није утврђена одговорност, нема кривичних и моралних поступака, нема ни гаранција да се трагедије неће поновити. Напротив, не само да се наставља неодговорност, већ сада у народу расте и укупна несигурност и неповерење и у пређашње послове, и у друге државне органе.
Чињеница је да су масовни протести, чија су окосница у обе државе студенти, за директни повод имали догађаје чијих смо сто, односно 40, дана обележили јуче. Али, разлози протеста су многоструко озбиљнији и многобројнији: тичу се корупције, незнања, неспособности, непотизма, лажи, бахатости и свих нерешених, необјашњених и несанкционисаних случајева последњих година.
Зато је битно да се у овом процесу истраје и издржи до краја. Јер његов резултат морају да буду и боље државе, и бољи политичари, и бољи животи свих у тим државама. Или неће бити ни држава, ни живота. А политичари ће се већ некако снаћи.