Модерна Србија као дан државности прославља 15. фебруар, у знак сећања на 2./14. фебруар 1835, када је као вазална кнежевина Османског царства, добила свој први устав – Сретењски устав. Устав је, наиме, донет на Сретење по тад важећем, јулијанском календару, што је, мерено тадашњом разликом од 12 дана у односу на грегоријански – 14. фебруар. Ипак, у Уставу модерне Србије као Дан државности уписан је садашњи датум верског празника Сретење (15.), а не датум када је први српски устав донет.
Но, то је због данашњег кокетирања са црквом. А како је било тада?
За то време веома напредан правни документ – ни Османско царство ни Русија тада, нпр, нису уопште имале уставе – написао је Димитрије Давидовић, по угледу на устав Француске из 1791. (после револуције, дакле) и Белгије (1831.). Он је и сковао термин „устав“ (од „устава“, брана) уместо дотада коришћеног „конштитуција“.
Због напредних решења, ограничења апсолутне власти, права човека и грађанина, поделе власти на три гране – такав устав није одговарао ни Турској (којој је вазал Србија била), ни Русији (формално сили-заштитници), ни најмоћнијем суседу Аустрији, ни самом кнезу Милошу. Тако је Сретењски устав отишао у историју после само 55 дана, а потоња уставна решења му нису била ни примаћи.
Сретењским уставом у другој глави, предвиђене су „народне боје“ – алијас, боје заставе – (члан 3.) и грб (члан 4.) „Сербије“. Народне боје су дефинисане као: „отворено – црвена, бјела и челикасто-угасита„, али НИЈЕ дефинисано да ли су распоређене хоризонтално или вертикално, и НИЈЕ дефинисано да се на застави налази грб. А грб је описан овако: „Крст на црвеном пољу, а међу краковима Крста по једно огњило окренуто к крсту. Сав грб опасан је зеленим вјенцем с десне стране от растова, а са леве от маслинова листа.“
Дакле, како се може приметити, боје заставе су мало одударале од „пансловенских боја“, посебно „челикасто-угасита“. У историји је остала дилема да ли је распоред хоризонталан – па да личи на заставу Низоземске (од које је преко Русије и кренула примена „пансловенских боја“) – односно Хрватске, или вертикалан – па да изгледа као застава Француске у огледалу. Већина теоретичара мисли да је, ипак, идеја била ова друга – због великог утицаја ког је Франуска револуција имала на Давидовића – дакле усправни поредак боја: црвено – бело – челикасто-угасито. Симбол слободе, једнакости и братства.
Овде је важно напоменути да су боје данашње руске заставе, које су накнадно проглашене за „пансловенске боје“, у ствари изнуђено решење руске поморске заставе (те заставе морају да се разликују од државних). Застава царске Русије у том моменту (до 1897.) била је вертикална црно-наранџасто-бела, није постојала поморска, и због нужности да се реши проблем на лицу места је прекројена застава Низоземске, па су бело и црвено поље заменили места.
ПРОЧИТАЈТЕ И: ЋЕЛЕ КУЛА И ЋЕЛАВА СЕЋАЊА
Елем, важно је напоменути и да је Висока порта Србију третирала као зависну кнежевину, дакле без права на државну заставу, зато у Сретењском уставу и није поменута реч „застава“, већ „народна боја“. Једино што је могло да се појави као застава била је – трговачка застава, због речне флоте.
Тако је султан Махмуд Други, када му је Сретењски устав дошао на одобрење, вероватно и сам свестан сличности са француском заставом и опасности коју идеје француске револуције носе, ферманом променио решење боја у садашњи распоред: црвено – плаво – бело („Српски народ има право развијати тробојну заставу на трговачким лађама које могу пловити рекама и морем у Цариград доходећим и туда пролазећим„). Додат је грб у средину. Три године касније, на црвено поље у горњи леви угао додате су четири звезде, као симбол власти Султана.
Та и таква застава доживљавала је разне ситније промене (три звезде другачије распоређене, мењан изглед грба…), мењане су димензије и најзад додата петокрака, али је распоред боја остао црвено – плаво – бело.
ПРОЧИТАЈТЕ И: ДРЖАВА ОСВАЈАНА ОРУЖЈЕМ, А ОСВОЈЕНА ДИПЛОМАТИЈОМ
Да не пренебрегнемо чињеницу да историјског контекста – нема. У раном средњем веку, када је постојала српска држава, не може се наћи на један формиран модел заставе. Појављивало се свашта. Постојала је и „двобојка“ (плаво и црвено, по неким записима, опет неизвесно да ли хоризонтално или вертикално) и византијски орао на жутој позадини, и орао са крилима на другу страну, и заставе разних великаша или појединих родова (црвено-бело-црвено, троугласта црвено – жута…). После неколико векова паузе без заставе, појавиле су се устаничке заставе 1804, са стрелом пободеном свињском главом, али и неки други барјаци (нпр. бело-зелени, црвено – бело – црвена са симболима, црвено – плаво – црвена са симболима…).
У сваком случају, треба да буде јасно да је данашња застава Србије октроисана султанским ферманом, а не слободан избор грађана Србије. Други је пар рукава што је та „султанка“ после овенчана славом кроз ратове за ослобођење, балканске и Први светски рат, и тако постала избор. Али ако гледамо традицију, коју не можемо тражити пре 1835, „права“ застава је вертикална црвено – бело – челикасто-угасита.