(ТВ Е, 25. фебруар 2025.)
Три месеца студентског протеста у Србији до сада су донела много, и ништа.
У овој констатацији – упркос могућем другачијем утиску на прво читање – нема грешке, контрадикције, случајности, а ни необичности. Не само зато што смо, још од почетка распада бивше Југославије, научили да на овим просторима ништа незамисливо није и неоствариво. Овај став, пре свега, намећу логика и чињенице.
Студенти су, заиста, данашњој Србији донели много. Најпре, наду да држава и народ нису потпуно и неповратно утопљени у бесмислу материјалног и духовног сиромаштва, свакодневној борби за преживети дан, краху људскости и цивилизације, непоштовању и унижавању образовања и културе, верским лагаријама и политичким и историјским митовима. Донели су, несумњиво, и осмех и културу у комуникацији, за које је такође изгледало да су заувек нестали. Ту су и изнова пронађена храброст да се заузме и (од)брани став, изрази револт због уништених институција друштва, државе и морала, и означе одговорни за то. Помогли су, најзад, да значајан број доскора депресивно равнодушног становништва изађе из зоне комфора и суочи се са свеукупном бедом сопственог живљења.
Студентски је бунт учинио и да свака зверка покаже свој траг. Почев од ситних општинских функционера, који српској омладини у својеврсним митским, еуфоричним маршевима по цичи зими (прво ка Новом Саду, па Крагујевцу) одбијају да отворе општинске хале да преспавају, преко партијских чиновника који нису презали ни да понижавају жртве новосадске и других трагедија, да би се додворили председнику, као и многих естрадних, спортских и неких културних личности, па до „спавача“ за које нико досад није знао да су са „мрачне стране“.
Насупрот томе, ефекат студентског протеста на политичке актере и систем функционисања владајуће гарнитуре до сад је практично никакав. Да, постоје понуде за некакве преговоре, мало-мало се чују поруке властодржаца да су „захтеви студената испуњени“, пуштено је неколико прилога на државној ТВ, сада су почела и хапшења с оптужбама за разне случајеве корупције, али… Али, понуде за преговоре показују да владајућа гарнитура уопште не разуме, или не жели да разуме, суштину студентских захтева. Приче о „испуњеним захтевима“ већ су прежвакане, будући да иза сваког „испунили смо“ долази неко „е сад смо заиста испунили“, а студенти одговоре „нисте“. Прилози на РТС су одмах дочекани „приговорима“ владајуће странке да то није професонално, па заустављени. Хапшења су тек прича за себе, јер још ни у једном случају није започео расплет пред правосудним органима. А модус вивенди владајуће организације се не мења.
ТЕРАЛИ ВУКА…
Оно шта је чињеница – и то се, такође, може уписати као „плус“ студентског бунта – СНС/СПС екипа је истерана на чистину. Или, студенти терају вука, али су истерали зечеве. Сада је, ваљда, свакоме јасно и какви су људи у питању, и шта су им мотиви. Док председник државе, и пре било какве судске пресуде, тврди да су за новосадску трагедију криви пропусти у реновирању (дакле, струка), а негира или минимализује коруптивни елемент који би директно оптужио сам врх његове странке – а можда и њега и чланове његове породице – бизнис са коруптивним карактеристикама не престаје. Осим онога што „мора“, а то је истрага пада надстрешнице, и то без финансијског дела, не предузима се никаква истрага у другим случајевима у којима су често актери исти они који су били укључени у „реконструкцију“ новосадске железничке станице.
Ипак, и јавност и аналитичари нескривено говоре да су и садашња хапшења у својој суштини фарса. Било да служе Александру Вучићу да се на прагматично популистички начин ратосиља незајажљивих или недовољно захвалних учесника удруженог подухвата, било да уз помоћ „погодних карактера“ спремних да се жртвују за „скромну надокнаду“ и креирају фасаду лажне борбе против корупције. Аналитичари их јавно означавају као „риболовачка хапшења“: уловиш, пољубиш и пустиш. Додатно сумњу изазива и чињеница да су сконцентрисана само на „струку“, и на неке „споредне играче“. Нема оних за које је више пута речено да су вршили политички утицај, као што нема ни оних који би одговарали за други, и битнији сегмент – корупцију.
Многа од ових хапшења, најзад, могла су да се реализују и пре неколико година. Сетићемо се само екстремних примера. Смењена је тужитељка која је пре две године наредила хапшења и истрагу малверзација у Електропривреди Србије због штете нанете овом јавном предузећу у многоструко вишем износу него што се терети његов сад ухапшени бивши директор – а ни оптужбе против њега не обухватају најбизарније делове његовог директоровања и блато које је упорно одбијало да изгори у термоелектрани. Суђење власнику највеће плантаже марихуане у Европи – претворило се у прогон ревносних полицајаца који су то открили, а ослобођени власник подсмева се јавности и тужи новинаре. И тако редом, до примера када је можда најбогатији човек у Србији ухапшен уза сву политичку халабуку, а онда после ослобађајуће пресуде, од добијене одштете коју је наплатио од државе, купио од исте те државе Сава Центар, реновирао га и још му претекло.
То су само неки од примера, због којих нико у Србији данас не верује модерном Барону Минхаузену. Најзад, његови напади на студенте, укупну академску заједницу, грађане у протесту, сваког ко се на било који начин манифестује као његов неистомишљеник – не престају. И ако успе, чини се – крајним напором, да се представи као искрен и добронамеран, већ следећи јавни наступ, са све вокабуларом недостојним пијане кафанске расправе, а не места шефа државе – све то баци у воду.
ИЗВЛАЧЕЊЕ „ЗА УШИ“
У ствари, укупна политичка каријера Александра Вучића говори у прилог тврдње да му треба веровати само када обећа освету. Сујетан, суревњив, злопамтило – он никада није ни покушао да се представи као пример позитивног политичког вође. Напротив, он једино добро плива у атмосфери подељености, страха, духовне беде, лажи, агресије, производње спољних и унутрашњих непријатеља и догме.
Он се, сасвим сигурно, и даље осећа релативно безбедно, иако је уздрман. Јер, са једне стране, студентски протест не престаје, напротив, усложава се и помаже да се у све већем броју градова, установа, предузећа и занимања победи страх. Са друге, студентски глас не прати одговарајућа политичка артикулација, и то не само зато што је опозиција у Србији већ одавно уситњена и компромитована, па Вучић и даље може да се разбацује обећањима која никад неће испунити, а чланови његове организације бахато убадају прст у око и породицама жртава трагедија и целој оној „другој Србији“ коју су прогласили за свог крвног непријатеља. Најзад, још има поверења у досад доказане методе БИА, да ће убацивањем верских, проруских и косовско-недавачких елемената компромитовати и поделити студентски бунт.
Да, било је неколико случајева када су у малим срединама незадовољни грађани упадали у општинске зграде и локалне СНС функционере извлачили „за уши“. Није то много потресло Вучића, пре свега зато што су и његови сарадници, сем неколицине најближих, за њега суштински небитна и потрошна роба. Али ће засигурно то добро запамтити, и ако икако буде у прилици, осветити се за оно што је доживео као напад на самог себе.
Управо свесни таквог епилога и у сопственом случају, студенти знају да не треба да стају с протестом, односно, да „пумпају“, како гласи однедавно усвојен поклич бунта.
Ствари би могле да се промене у наредне две-три недеље, када се очекује и ступање на снагу санкција Нафтној индустрији Србије, и масовни штрајк основних и средњих школа, и велики скуп студената у Нишу, и оно шта се помиње само као жеља појединих кругова – велика акција у Београду у првој половини марта. Јер упркос томе што побољшање временских услова иде на руку протесту, опште је уверење да неки велики корак мора да се предузме пре летњих ферија.
У томе би значајно могло да помогне управо чињеница да сви актери догађаја ових месеци у Србији знају – да не смеју да се повуку.