КАД ЈЕ ИСТИНА – ПРОВОКАЦИЈА

 

Новинар из државе која је формално признала Републику Косово – тако ју је и ословио у новинарском питању, на конференцији за штампу у држави која је признала Републику Косово. Председник Србије, који је сазвао ту конференцију, то је оценио као провокацију, јер „Република Косово не постоји по међународном јавном праву“ и „не постоји по Повељи Уједињених нација“ и „не постоји по Резолуцији 1244“.

Република Косово, заиста, не постоји по Резолуцији 1244. Та резолуција то не може ни да предвиди. Она је формално-правна резултанта капитулације Војске Југославије у Куманову 1999. године, и регулише и верификује „цивилно присуство“ које треба да осигура „суштинску аутономију“ (тачка 10.) и „олакшавање политичког процеса чији је циљ дефинисање будућег статуса Косова, узимајући у обзир споразуме из Рамбујеа“ (т. 11. ст. е).

Повеља УН не бави се постојањем држава. Она је формално обавезна за државе-чланице, али ничим не обавезује државу да постане чланица, нити одређује да држава постоји само ако је чланица УН.

Најзад, међународно јавно право. По правној дефиницији, држава је „политичка заједница људи организована на некој територији под сувереном влашћу; суверен и независан ентитет способан да улази у односе с другим таквим ентитетима, а који има међународну правну особност; апарат силе који јамчи сигурност политичке заједнице и свих њених чланова“. Битни елементи државе су: стално становништво (држављани), одређена територија и суверена власт. Државну власт обављају државни органи, које обично одређује устав државе.

Е, сад, било би добро пронаћи шта од овога има држава Србија на територији Косова. Нема ништа, сем неколико „паралелних органа“ на неколико процената територије Косова, што суштински, по самом МЈП, не значи ништа. Да ли председник Србије може да уђе на територију (по Уставу Србије: Аутономне Покрајине) Косова, да ли то најзад може и један политички функционер Србије без посебне дозволе органа Косова? Да ли на Косову функционишу српска војска, полиција, правосуђе? Да ли границе према другим државама обезбеђују војска/полиција Србије? И тако даље.

Црна Гора је у неком тренутку признала независност Косова. Јасно је да је то тешко да процесуирају људи који Црну Гору доживљавају као српску покрајину, округ, изборну јединицу, четврти српски глас у председништву СФРЈ (и још не могу да опросте изостанак оног петог, издајника Србина Богићевића из БиХ), „а ми смо плаћали после земљотреса“… Па ипак, Црна Гора је независна, суверена држава. Која има своје проблеме, штити своје интересе, и мора да води рачуна о својим грађанима, територији, економији, па и односима са другим државама, посебно онима с којима се граничи.

У једном моменту, на једном делу границе Црне Горе, успоставило се ново фактичко стање. Што ће рећи, проток људи и роба сада се одвија између Црне Горе и новог ентитета, у коме живи и ради много грађана црногорске националности или порекла. У избору између интереса сопствене државе и народа – да имаш стабилну и мирну границу и заштитиш своје грађане, и још једног (бесмисленог) жртвовања своје државе и грађана за рачун интереса Србије, и њеног нереалног погледа на фактичку ситуацију, Црна Гора се определила за реалност и уређење односа са фактичким ентитетом с којим се граничи..

Црна Гора НИЈЕ одвојила Косово од Србије. Вишедеценијска политика Србије је одвојила Косово. Признањем Косова, Црна Гора НИЈЕ променила стање на терену. Србија због тога није изгубила ништа што пре тога већ није изгубила, сама, сопственом кривицом. Црногорски новинар НИЈЕ провоцирао говорећи о реалности. Председник Србије би своје – садашње и пређашње – промашаје и пропусте у „косовској политици“ ипак морао да објасни свом народу, а не да се крије иза новинарског питања.

С друге стране, „замислите да ја вама говорим о републици Гусиње или републици Пљевља“ је замишљање директног учешћа Србије у цепкању Црне Горе, јер „република Гусиње“ или „република Пљевља“ не постоје. Најзад, то су само два мала места у Црној Гори, а активна српска политика према Црној Гори се не задовољава с два ситна залогаја. Подсмешљиво багателисање проблема „републике“ не умањује чињеницу да Србија фактички више нема 14% своје територије с којом је још 1945. постала делом СФРЈ. Нити чињеницу да Србија није успела да односе са албанском заједницом уреди на задовољавајућем и прихватљивом основу за обе стране, још од кад је као самостална држава освојила Косово 1912.

Уосталом,  ко хоће да се потруди, може да пронађе сасвим довољно аутора који пишу о српским злочинима на Косову и у Македонији од 1912, па надаље. Иако се то у званичној Србији крије као змија ноге, па се само потенцирају, такође неспорни, узвратни злочини Албанаца, који су чак у једном периоду били и доминантни.

Суштина је да Црна Гора нема везе с тим. Она је само верификовала стање са фактичким субјектом. Проблем Косова је само српски проблем. А ни најмање није основ за иживљавање над било којим, не само црногорским, новинарем.

Напротив: иживљавање над новинарем из стране државе у страној држави – само показује и доказује суштинску немоћ Србије када је Косово у питању.

 

 

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *