(ТВ Е, 9. октобар 2024.)
За геноцид је, вели правна наука, нужна, али и довољна – геноцидна намера. Ако погледамо изјаве неких српских високих политичких руководилаца о Црној Гори и Црногорцима, тешко је не запитати се да ли је то само јефтино политикантство за локалну употребу или нешто много, много подмуклије и опасније.
Црногорци су у Србији, чини се одувек, сметали локалним шовинистима. Ни мањег народа, ни већег терета за честите Србе, којима Црногорци заузимају директорска места, места у школама и факултетима, студентским и ученичким домовима, који се лече и школују џабе, а значајан број Срба и данас не може да опрости Црногорцима онај земљотрес, због кога је и Србија, поред осталих у бившој Југославији, издвајала за помоћ разореној Црној Гори.
Ипак, били су то појединци, најчешће примитивни, необразовани и сопственим неуспесима фрустрирани, каквих вероватно има у сваком народу. Никад се, међутим – до 2012. и доласка на власт коалиционих партнера који и данас суверено врше власт у Србији – није дешавало да са највиших државних функција долазе најгоре шовинистичке увреде на рачун целог једног народа. Од 2012, на жалост, то је постала устаљена пракса. Сетићемо се само министра здравља Златибора Лончара и „гледам да их нема“ (Црногораца у здравственом систему Србије), или већ уобичајених изјава Александра Вучића, често „упакованих“ као пошалице мангупа из новобеоградских блокова.
У том понижавању, вређању и таргетирању Црногораца, ипак, предњачи Ивица Дачић, председник Социјалистичке партије Србије, функционер у свакој политичкој комбинацији од пада свог претходника у партији, балканског касапина Слободана Милошевића, до данас, а сада потпредседник Владе и министар унутрашњих послова.
Дачић је, тако, сматрао да треба преиспитати држављанство сваког Црногорца, а држављанина Србије, који подржава Ђукановићев режим, оптуживао да „Србијом владају агентуре црногорских служби“, узимао је на „нишан“ потребе за доказивањем лојалности Србији све који имају имовину, предузећа, који су јавне личности…
И тако редом, до најновијег „испада“, када је у емисији прорежимске ТВ „Пинк“ рекао да свако село у Црној Гори „има своју организовану криминалну групу, а ја никад нисам чуо у животу за та села“. Додао је и да је Србија „сасекла краке криминалне хоботнице група из Црне Горе“ и да „последњих година није било мафијашких убистава“, те „поентирао“ да постоји опасност да Радоје Звицер, док је на слободи, „црта мету на челу Александра Вучића“.
То није само болесно шовинистички наратив. То је, на жалост, и отворено геноцидашки наратив.
Означити све Црногорце као криминалце – јер, када се каже „свако село“ за које нико „није чуо“ не значи ништа друго него „сви“ – предуслов је за истребљење целог једног народа оправдано неком „нужношћу“, за смањењем криминала рецимо.
Јер су, јелте, (само) Црногорци криминалци који, а где ће друго, долазе у Србију и ту се баве криминалом. Дачић заборавља, на пример, на Вељу „Невољу“, који је млео људе. Или је и Вељко Беливук – Црногорац, или су можда, Легија или Спасојевић?
Ако неко мисли да је претерано назвати овакве тврдње геноцидашким, да подсетимо, да према Стантону постоји десет фаза геноцида. То су: класификовање, симболизовање, дискриминација, дехуманизација, организовање, поларизовање, припрема, прогон, истребљење и порицање.
Дискриминација Црногораца у Србији одавно постоји. Ово је дехуманизација. И само корак до организовања, јер се – рекосмо – све може подвести под „борбу против криминала“.
Наравно да ово и овако не мисле сви људи у Србији. Али, чињеница је да се нису сви питали ни од 1991. до 1999. У нормалним државама, политичар који овако нешто каже одмах би остао без политичке функције, и био би покренут кривични поступак против њега. Знамо да се то у данашњој Србији и Дачићу неће десити. Само је питање – да ли због популистичког шовинизма, за који се верује да се држи под контролом у сврху заглупљивања сопственог народа, или због нечега много опаснијег, шта се кува у кухињама на Андрићевом венцу и Краљице Ане?
_______________________________________