НОВАКОВ КУЛТ И МИ „КРИВОВЕРНИ“

 

Против Новака Ђоковића као спортисте заиста немам ништа. Реално говорећи, спортски успеси које је остварио не дозвољавају никоме да се на ту тему реч једна каже. Капа доле. То што сам према њему индиферентан последица је чињенице да ми тај тип спортиста – као уосталом, тај тип људи уопште – никако не прија: еуфорију кад иде некако бих и поднео, али драму кад не иде, свађу, псовање, ломљење рекета… никако. За мене, спортиста мора да буде комплетна личност, а не само вешт у свом занату. Држим да имам права на то очекивање, унаточ чињеници да се навијање за Новака Ђоковића у Србији проглашава за манифестацију правоверја, док је ненавијање, логично, у равни националне издаје.

Са Новаком Ђоковићем као особом, већ ми мало теже иде. Ред староверја (ето грљења дрвета), ред празноверја (ето пирамида у Босни), па ред православља и то оног радикалног; ред националистичког србовања после реда светског понашања; ред невјероватне хуманости иза које следи ред шовинизма; мало Драже и четништва, али никад и нимало критике оних који Србију ем краду ем враћају у средњи век; напротив – често дружење и подршка управо тренутним властима које управо такву агенду спроводе… Такав сам. Не могу ни друге који се тако и слично понашају, па не могу ни њега. Нема то везе с именом. Упркос, како рекосмо, мејнстрим обавези да се манифестује правоверје. Држим да и на то имам право. Као што и мене, сигуран сам, не трпи известан број оних који ме читају, па не замерам.

Али, ово друго је мање битно у мом поимању Новака Ђоковића. Нећу ни да се окумим с њим, ни у кућу да га доводим. Не реагујем на његове испаде, не реагујем ни на његове спортске успехе и неуспехе. Равно ми. ОК, на спорт никад нисам ни био нешто наложен толико да бих из њега узимао компензацију за нешто друго, па ми отуда није потребан ни да своју личност еманципујем кроз навијачке покличе и вођство на трибинама.  Могу, дакле, да све сведем на успех и неуспех, односно, навијање и ненавијање.

Добро, реагујем на Новаковог оца, и на његове честе испаде, али то суштински нема везе са Новаком – није он бирао родитеље. Пријатељ ми је једном објашњавао како је то понашање у реду, јер мало ко има оца као Новак – да све распрода, узме кредит, додатно се задужи да би од талентованог сина постао врхунски спортиста. Истина, поштујем ту жртву. Са друге стране, видим родитеље деце са ретким и неизлечивим болестима, који исто продају све што имају, не би ли детету спасили живот или му помогли да, на пример, прохода у 14. години. Па кад се то догоди, нико од њих не урла, не пење се по прозорима, не вређа новинаре, не износи политичка и општедруштвена мишљења, не мери ко је које нације, не дели верска уверења и не опредељује што би тај неко требало да буде. Људи су, једноставно, срећни. И пристојни.

Реагујем и на злоупотребе Новаковог лика и дела. Било их је на десетине, најчешће у политичке сврхе. Закључно с овим билбордима где се Ђоковић дефинише као „понос Црне Горе„. Да је политичка злоупотреба јасно је на први поглед – због коришћења „заставе“ која није државна застава, већ у делу српских партија самопрокламовани барјак некакве „српске Црне Горе“. А онда и банално питање – како „понос Црне Горе“ може да буде спортиста – држављанин стране државе, који је освојио медаљу за страну државу, борећи се под заставом стране државе? Зашто то онда није и неки спортиста нпр. Хрватске, који је освојио злато? Наравно, верујем да Новак Ђоковић с тиме нема ништа, али такве злоупотребе прилично ефикасно – премда неосновано – код других људи стварају одијум према њему.

Дакле, ако Новак оствари спортски успех, драго ми је пре свега због њега, који је у то уложио много, а онда и због због навијача којима то нешто значи. Најзад, овом напаћеном народу остало је толико мало радости да нема разлога да се не порадује када један врхунски спортиста оствари резултат. А поновићу: таман да сам се целог живота бавио тенисом, а не што сам дваред узео балаву тениску лоптицу да је добацим псу – не постоји аргумент којим би нормалан човек оспорио спортску величину и успех Новака Ђоковића.

А оно друго – свако према сопственим људским мерилима.

 

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *