План Александра Вучића за „ресрбизацију“ Црне Горе није од јуче. Он се активно примењује од 2012, а јасно је да је његова креација почела још 2006, када се тадашњи генерални секретар Српске радикалне странке јавно изјаснио да независност Црне Горе сматра привременом.
Вучић је човек интелигентан, практичан, стрпљив и осветољубив. Потреба да се о свему пита, јавно наступа и добија панегирике део је другог проблема, којим се овај текст неће бавити због дужине, а и изостанка медицинског образовања аутора. Углавном, ако вам Вучић обећа да ће вам загорчати живот – будите сигурни да ће се то догодити. Ако вам обећа да ће вам скратити живот, такође.
Наравно, „враћање“ Црне Горе у српски корпус и свођење Црногораца на атракцију типа људског ЗОО врта, настањену на Цетињу и околини, није посао за једнога човека, без обзира на капацитет зла који он собом носи. Реализација тог пројекта подразумева извршиоце у Црној Гори, логистику у Републици Српској, и инспираторе, организаторе и саизвршиоце у Србији.
Да укратко резимирамо тај списак, иначе добро познат људима у Црној Гори.
Најопаснији Вучићев играч – који, узгред, служи и за еутанизирање људи и умртвљавање антивучићевског блока у Србији – је Српска православна црква. Ова организација је одавно изашла изван оквира верског и фундирала се као параполитичка, а неки веле и паравојна структура. Њен посао није само „утеривање српства“; она одређује и шта је то „правоверно српство“, прописује мишљења и ставове, поставља моралне норме. Порфирије Перић је кудикамо интелигентнији, па стога и опаснији, од свога претходника.
Интересантно, мало ко се бави кључном контрадикцијом када је деловање СПЦ у Црној Гори у питању: проглашавају себе за једину канонску цркву, а изопштавају 70 одсто православног становништва у Црној Гори, јер дају себи за право да не признају постојање читавог једног народа. Упркос чињеници да тиме директно крше Устав, са њима се потписује некакав „Темељни уговор“, иако нису држава попут Ватикана. Упркос томе што су им уста пуна геноцида, немају никакав проблем да манифестују геноцидну намеру – јер непризнавање постојања читаве етничке групе није ништа друго него тзв. ментални елемент геноцида („намера да се уништи, у целини или делом, национална, етничка, расна или верска група као таква“).
„Мозак“ целе операције седи у Београду. Није то ништа ново: од средине 19. века, званични став Србије је да Црногорци не (треба да) постоје, а да је Црна Гора само део српске историјске територије. Али, политика према Црној Гори данас је тек споредни колосек деловања актуелне политичке врхушке Србије: шовинизам, опште „србовање“ и великосрпство, уз традиционално кривотворење и „прилагођавање“ историје и већ поменуту улогу Цркве овде су део представе која треба да замагли вид и памет становништва, да би се владајућа екипа што пре, што више и што бахатије богатила. Јасно је и зашто таквој политици стиже подршка из Москве, иако су циљеви кудикамо мање амбициозни и себичнији од оних с почетка 20. века.
Овде свакако треба поменути црногорску емиграцију у Србији. Успешно посрбљену. Сем оних преосталих 20-ак хиљада, наравно. који су остали Црногорци. Већи део црногорске емиграције се, упркос свему, не осећа довољно Србима. Знају и да их Срби и даље зову и третирају као Црногорце. И као и у 20. стољећу, као једини начин да се изједначе виде – да осим себе, Србији у мираз донесу и Црну Гору. Зато су и опасни: убеђују себе да су – најчешће – оно шта нису, да би оправдали своје намере, па им је свако ко другачије каже најгори непријатељ према коме – често и буквално – немају милости.
Уз Цркву се најчешће слаже, али не увек и не у свему са актуелним српским режимом – онај трећи стуб, пропагатори „правог српства“ и „истинског светосавља“ из Републике Српске. Фрустрирани што пре 20-ак година нису успели да доврше великосрпски пројекат, сада формално „цртају“ свесрпску политику, али не „из своје памети“. Брижљиво је то нацртано на другој локацији у Београду, Бањалука је само добила част да то презентује, заогрнуто сопственим екстремизмом и фрустрацијом ратног пораза. Иако би зли језици рекли да су се тзв. „прекодрински Срби“ сетили да су Срби тек кад им је ускраћена могућност да шефују и газдују над другим народима с којима су живели.
У таквој слици, иако људима у Црној Гори то не делује тако, најмању и најбизарнију улогу игра локална великосрпска иредента. У највећем броју случајева интелектуално екстремно лимитирани, сем неколико стратешки распоређених кадрова, притом и сами изгубљени у сопственој етничкој магли – једноставно нису ни довољно поуздани ни довољно ефикасни. Они су ту да праве буку. Недовољно образовани, нерадници, алави на материјална добра и позиције које не заслужују – прави су пандан Вучићевој партијској „војсци“ у Србији.
Вучић њихове вође додатно компромитује и веже за себе повременим орденчићем или мачем. Ипак, власник им не верује и не верује у њихове способности. Надзорни орган над њима су филијале Српске православне цркве у Црној Гори, а контролни механизам паравојне групације састављене најчешће од недржављана Црне Горе, окупљене у некаква верска братства, српске или чак „козачке“ формације и сличне организације. И српски „медији“ у Црној Гори – део брижљиво припремљене паукове мреже у београдској улици Краљице Ане.
Како на ово реаговати? С обзиром да ово није тренутни план, некаква хировита реакција, већ добро осмишљена, организована, финансирана политика – одговор не може да буде ад хок. Одговор мора да буде базиран на националном јединству свих којима је Црна Гора на срцу и на добро осмишљеној и организованој политици. Одбрана Црне Горе ће бити успешна у зависности од тога колико су Црногорци (не само етнички, већ национални) спремни да сопствене сујете и пизме оставе по страни, и колико су спремни да изађу из удобности фотеља и задовољства дојча. „Цртајући“ атак на Црну Гору, Београд је и несвесно нацртао и формулу како му се треба супротставити. А то сасвим сигурно нису родољубиве пароле на друштвеним мрежама, нити спонтане, неорганизоване, емотивне манифестације гнева.