Сутон се лагано, скоро пипаво, увлачио кроз крошње дрвећа хиљадугодишње церове шуме, намеран да се стопи с тмином која је долазила од коренова. Звукови дневних животиња више се нису чули; сада су се полако, помало стидљиво, гласале оне ноћне.
Лесник је задовољно гладио дугачку браду, док је ишао ка својој колиби, на малом пропланку у најмрачнијем делу шуме. Лепа Јелица – ма не лепа, већ права лепотица, одавно такву није видео – чекала га је у колиби. Добро, није га чекала својом вољом, али, када му подари мало радости игре, вратиће је где ју је нашао, а она се свеједно неће ничега сећати.
Заслужио је ту радост, нарадио се поштено данас. Измирио је она два чопора пргавих вукова… Ћудљивци једни, неотесанци… А нервозни, инаџије и сујетни. Одједанпут су се помамили једни на друге. Шепуре се и реже, као да су сваком од њих очњаци најлепши. У оволикој шуми запело им за пар стабала, па не попуштају… Да су се они поклали око то мало територије – пих! где си то видео, пишнеш мало и одмах мислиш твоје је? – цела би шума била окренута наопако. Ко би ту онда увео ред? Ма, срећом, он је паметан, речити лесник, и добио је обећања од обојице вођа чопора да ће се сваки држати своје територије, као и досад. Закон је јасан: обећање дато леснику обавезује сваку животињу, и домаћу и дивљу.
Е, а у свој тој гунгули, та Јелица се десила као дар са неба. Пошла цурица да бере шумске јагоде – ха, ха, ха – и убрала њега. Као детелину с четири листа. Насмејао се својој духовитости, мљацнуо задовољно као да га чека богати ручак, па убрзао ка колиби.
Јелица је лежала на гомили сламе прекривеној кожама. Мирис, срећом, није осећала. Као ни удове. Није могла да се помери. Само је очима шарала по полувлажним кровним гредама непознате колибе, на којима су где-где висили завежљаји неког биља. И био ју је страх. Шта се то десило? Какав демон је се дочепао? И како ће завршити? Као робиња, као вечера, као забава, као…
– О, лепотице, па ти си ми се пробудила – запевао је лесник како је ушао у колибу. – Не бој се. Попићемо, појешћемо, мало ћемо се забавити, па ћеш се вратити кући. С колико год шумских јагода желиш, хе, хе, хе.
Јелица је веровала да вришти од страха. У стварности, од ње се није чуо ни глас, само се у очима видео исконски страх од бића пред њом. Помало човек, с роговима, помало коњ, с копитима. Сав длакав, с густим обрвама које се спајају с брковима и брадом и плавичастом кожом на деловима који нису прекривени длакама.
Пришао јој је лагано, разабрала је некакав осмех између длака на лицу и помислила да је то крај. Можда је и боље. Брзо, без онога што ју је плашило више од смрти. Али, уместо тога, он јој је нежно подигао главу и дао јој нешто гадно да пије из посуде чудног облика. Није осетила ни укус ни мирис, само је видела боју бућкуриша. А он јој је лагано текао низ грло, иако се део просуо по хаљини.
– Ако се не насмејеш сама, мораћу да те голицам, хе-хе-хе.
Могла је да се закуне да је видела осмех на лицу свог отмичара. Бар су му необичне, избочене очи тако зааклиле.
А онда је чудан створ изненада устао и полако кренуо ка излазу из колибе.
– Кад будеш спремна – рекао је весело, показавши главом према споља.
Споља се зачула дивна музика на фрули. Јелица се није покренула: нешто ју је покренуло. Ништа шта има везе са њеном вољом. Устала је и кренула ка излазу. Није она кренула, у ствари. Али се кретала, коликогод покушавала да ногама упути поруку „стој“! Оне су већ почеле да хватају ритам музике. Она је покушавала да их натера да беже, али, уместо тога – ноге су играле. Извеле су је из колибе.
Лесник је седео на пању, а Јелицу су ноге у ритму фруле повеле до средишта маленог пропланка. Пропланак јесте био у најмрачнијем делу шуме, јесте се спустио и мрак, али, нека чудна светлост – која није светлост, али је била светлост – га је обасјавала. Сада су се већ и руке укључиле у ритам. Она је хтела да их натера да се бар обавију око врата овог створа. И чврсто стегну. Уместо тога, руке су почеле да се сензуално крећу по њеном телу, које се увијало у плесу. То тело… оно је требало да се бори, да се брани од овог одвратног напасника, а оно је играло. И то онако блудно, забога, отац да је види, убио би је. Ноћна мора! Ово се не дешава стварно! То мора да је ноћна мора!
Окретала се, извијала, увијала… Ниједан њен покрет није био вољан, па ипак, бар је видела где се налази: густа шума у мрклом мраку, пропланак под необичним светлом, бедњикава колиба и њен киднапер у опуштеном седу на пању.
Створ је жудно бленуо у њу, гладио браду и смешкао се. Копитима је давао ритам музици, која је била ту, свуда около, као из сваког дрвета да је долазио по неки тон, а не из фруле, али Јелица нигде није видела свирца. Мада, морала би да призна, музика је била дивна. Опчињавајућа.
Штавише, све је било опчињавајуће. И обмањујуће. Створ је с времена на време мењао облик: час је то било оно чудовиште које ју је отело, а час висок, згодан, изузетно леп мушкарац, у кога би Јелица – говорио је то онај чудан осећај у стомаку – могла да се заљуби. Али и код тог дасе нешто је било чудно: на левом стопалу, била му је десна ципела, а на десном лева. Тај детаљ, који је успела да запази, иако су његове плаве очи хипнотички привлачиле њен поглед, помогао јој је да бар главу, кад већ није могла тело, држи под контролом.
Ко зна колико је тако Јелица играла. Умор није осећала. Додуше, ни ноге. Ни остатак тела. Њен отмичар се уопште није померао с пања, сем да дохвати крчаг с неком течношћу коју је пио. Пиво? Ко то зна. Само је зурио у њу. Смешкао се. И гладио бркове и браду. Када није био онај згодни мушкарац, без браде.
Онда је, одједанпут, музика престала.
– Хвала ти – рекао је лесник. – Било је дивно, изврсно плешеш.
Лесник је уз осмех извео једва приметан покрет главом ка колиби. И, ноге су одвеле Јелицу право на њен лежај. Спустила се… не, њено тело ју је спустило, и како је легла, одједном је осетила ужасан умор. Заспала је у тренутку.
***
Сунце је обасјало ливаду, која се протезала од ивице церове шуме, па до брдашца с усамљеним храстом на врху, после кога је било тек неколико стотина корака до Јеличиног села. Лепет крила понеке птице нарушавао је мирни жубор оближњег потока. Неколико бубица се разбашкарило на лицу лепе девојке, која је спокојно спавала међу белим радама. У сну је махнула руком, да отера бубице, које су је голицале. То је било довољно да зраци сунца разбуде уснулу Јелицу. Збуњено се усправила и осврнула око себе. Ниже ногу јој је била кошарица препуна шумских јагода.
– И ето ти ње. Пошла да бере шумске јагоде, па се уморила и заспала. Ха-ха-ха. А чика-Станчина се поједе од бриге – викао је преко ливаде Селиша. Био је најгрлатији у селу.
Није се Селиша много љутио на Јелицу – иако је желео тако да изгледа, пошто се јесте забринуо – јер је до ушију био заљубљен у њу. А да је имао позамашне уши, имао је. У селу су овог доброћудног ковача завитлавали да ушима распирује ватру. Па опет, нико није био претерано расположен да стане испред Селише, у оним ретким тренуцима када се он разгоропади. А то би се дешавало ако неко потцењује његов рад, или ако се усуди да погледа у Јелицу.
– Јој, бре, Селиша, и ти и тата много паничите – рече Јелица буновно, када се овај већ приближио. – Види колико сам јагода набрала, и села да се одморим, очигледно ме је омамио овај дан.
– Јашта. Него ниси ти, лепотице, пошла данас од куће, него јуче, зар си заборавила? Или си јела од оних гљива што ти увек причам да их заобилазиш?
Збуњена Јелица га погледа.
– Онда сам се баш уморила. И сањала сам неки чудан сан, неког длакавог створа који није ни човек, ни коњ – рече док је устајала и узимала кошарицу.
– Ех, знао сам, јела си гљиве, ха-ха-ха. И како то да кажем чика-Станчини? Мораћу да ћутим – намигну јој враголасто. – Да слажем, а знаш колико не волим лаж…
Па је погледа онако збуњену, и учини му се – уплашену:
– Али не брини, Јелице – и док је то говорио, огромни Селиша је уз доброћудан осмех нежно обгрли око рамена – ни човек ни коњ не би тебе смео да дирне, док је Селише и овог његовог огромног чекића! Ха-ха-ха!