ЈАДИ МЛАДОГА ВЛАДИМИРА

 

Особа Владимир Божовић, по националности Србин, држављанин Републике Србије, за коју треба претпоставити  да је и даље у радном односу у Министарству спољних послова Републике Србије, наставља да се лажно представља као „Амбасадор Републике Србије у Црној Гори“. То, на жалост, не чини својевољно, већ сва је прилика уз сагласност, а можда и по директном наређењу политичког врха Србије.

Особа Владимир Божовић је функцију амбасадора Р. Србије у Црној Гори обављао до 27. новембра 2020. (нешто мање од годину дана од добијања агремана) када га је Министарство вањских послова Црне Горе прогласило за непожељну особу (persona non grata) у држави пријема. МВП је саопштило да се Божовић „дуже и континуирано мешао у унутрашње ствари Црне Горе,  омаловажавао Црну Гору,  и давао изјаве неспојиве са уобичајеним и прихватљивим стандардима обављања дипломатске функције, због чега је више пута опомињан и упозораван„.

Persona non grata, дакле, значи „непожељна особа“, односно, нека особа се тако означава у случајевима када „прекрши неку одредбу међународног права или прекрши обавезе према земљи пријема и њеним прописима„. Што ће рећи, за оцењивање да ли нека особа крши одредбе међународног права и добру дипломатску праксу, те за проглашавање неке особе за непожељну, мериторни су искључиво међународно право, као и прописи и ставови земље домаћина.

Према члану 9. Бечке конвенције о дипломатским односима (од 18. априла 1961.), „држава код које се акредитује може у свако доба, и без обавеза да образложи своју одлуку, обавести државу која акредитује да је шеф или ма који члан дипломатског особља мисије персона нон грата или да ма који други члан особља мисије није прихватљив. Држава која акредитује ће тада опозвати лице у питању или ће окончати његове функције у тој мисији, према случају. Неко лице може бити оглашено као персона нон грата или као неприхватљиво пре него што дође на територију државе код које се акредитује„. Држава пријема није обавезна да саопшти разлоге за то.

Дакле, треба скренути пажњу на чињеницу из Бечке конвенције (а она је саставни део домаћег правног система) да, када шеф мисије или било који други члан дипл. особља буде проглашен за непожељну особу, држава слања га опозива, односно, окончава његове функције.

Укратко: проглашавањем амбасадора за непожељну особу, њему престаје агреман, амбасадор престаје то да буде, а не постаје „Ambasador at large“ (дипл. представник који своју функцију обавља путујући), нпр, или амбасадор на нерезиденцијалној основи. Он, једноставно, више није амбасадор, колико год се то не свиђало држави која га је акредитовала. У овом случају Србији.

Агреман је, иначе, пристанак шефа државе или министра иностраних послова којим се прихвата држављанин друге државе као њен акредитовани представник (шеф мисије) у земљи пријема. Дати, одбити или отказати агреман је суверено право сваке државе. У овом случају Црне Горе.

На сајту Министарства спољних послова Републике Србије, међутим, Владимир Божовић се и даље води као „Његова екселенција изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Црној Гори„, што показује да Србија, иако формално и вербално жели најбоље односе са Црном Гором, у пракси понижава ту државу, не прихватајући њену одлуку сходно Бечкој конвенцији. То, такође, наговештава и да су Божовићеве недипломатске изјаве и испади противно Бечкој конвенцији – планирани и договорени у Београду, управо с циљем да се изазове инцидент, тј његово протеривање.

Са становишта међународног права и дипломатске праксе, Божовић је изгубио сагласност земље пријема, и он више не може бити и неће бити амбасадор Србије. Пошто је ново МВП Црне Горе већ саопштило да неће повући одлуку старог МВП, као једина могућност да Србија има амбасадора у Црној Гори остаје – да пошаље новог, у складу са дипломатском праксом. А то значи да се на нижим дипломатским нивоима и кроз не нужно формалне контакте два министарства осигура да нови кандидат за амбасадора добије агреман и избегне брука.

Наравно, Србија у сваком моменту има право да примени реципрочну меру и црногорског амбасадора прогласи за непожељну особу, у ком би случају важила потпуно иста правила за прихват новог амбасадора. Разлоге за такав чин, поновићемо, ни једна земља не мора да саопшти.

И на крају, треба се осврнути на тезу српске премијерке Ане Брнабић да неће посетити Црну Гору јер „тамо нема српског амбасадора, нема ко да је дочека„. Према члану 19. Бечке конвенције, „ако је место шефа мисије упражњено, или ако је шеф мисије спречен да врши своје фунцкије, отправних послова ad interim дела привремено као шеф мисије. Име отправника послова ad interim саопштиће било шеф мисије било, у случају да је овај спречен да то учини, министарство иностраних послова државе која акредитује – министарству иностраних послова државе код које се акредитује или неком другом министарству које буде уговорено„.

Значи – све се може, кад се хоће. А кад се неће, или кад се жели нешто сасвим друго, изван добре праксе дипломаских односа, или с каквим прикривеним намерама – имамо ово шта имамо.


Foto: sputnik.rs, novosti,rs

 

 

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *