Пошто сте се јуче по мрежама и у медијима исплакали над тужном судбином великог државника, Слободана Милошевића, ево вам данас прилике да попљујете највећег издајника, Зорана Ђинђића, који је добио шта је заслужио.
То је доминантна слика данас у овој земљи, слика људи (или нељуди, како вам мило) који је насељавају.
У вашој болести, у вашим наказним фрустрацијама, у вашој махнитости изграђеној на десетерцу, не схватате да је тај Ђинђић, са свим својим манама, са свим својим грешкама, био после много времена прва, а до дана данашњег остао и једина прилика да Србију приведе нормалном свету, а Србе цивилизацији.
Са смрћу Ђинђића – а опет кажем, какав год да је био, ја му сигурно нисам био апологета, знају то они који ме боље познају – време за Србију и Србе је стало. Период пре Ђинђића, и период после Ђинђића, овде се пише у прошлом времену.
Пре Ђинђића сте имали Милошевића, после Ђинђића – Вучића. Смрт, зло, крађу, понижење. Рат, геноцид, пакост, освајање, мешање у друге државе. Заваду са свим комшијама и произвођење најљућих непријатеља од оних дотад најближих. Поткрадање, подмићивање, необразовање, прогањање. Уништавање образовања, културе, вредности, стила. Велику Србију и Српски свет, док демографски Србија и Срби нестају, кроз негативан природни прираштај, и кроз исељавање које више није (само) економско, већ доминантно из осећаја срамоте. Срамоте пред цивилизацијом.
И није ово никаква канонизација Ђинђића, превише је он компромиса начинио, с којима ја не могу да се сложим. И које сам му за живота итекако замерао. Ово је само кодификовање чињеница.
И кад поменем „ви“, не генерализујем, како неки мисле: кад напишем „ви“, то је прецизно намењено, упућено конкретној циљној групи. У томе „ви“ се тачно препознају они којима су моји текстови намењени, и то се види по њиховим реакцијама. Сад, што их је тако много који се у томе нађу, то је на жалост тај црни усуд овог народа.