(Ваљевске Новости, 11. фебруар 2017.)
Мислим да не постоји питање око кога у свакодневном животу има толико несагласја, као што је питање (не)постојања мушко-женског пријатељства.
Кад толики умнији нису успели, никако не верујем да сам ја кадар да дам општеприхваћени одговор. Отуда ћу овде представити само моје личне погледе, у којима ће се неки наћи, а други их, разуме се, оспорити.
Елем, ја чврсто верујем да је секс, односно, сексуална привлачност, апсолутна, нулта тачка мушко-женских односа. Нема ту много паламуђења: чулна смо бића, по природи створена да се упаре. Сходно томе, не верујем у „неизнуђено“ мушко-женско пријатељство. Све се у мушко-женским односима врти око секса и сексуалности, и ту места за друге осећаје има само онолико колико сама сексуална жеља допусти.
Јер, када је секс у питању, постоје нека ограничења: најпре их, и најчешће, намеће прост визуелно-естетски моменат („несвиђање“, иако о укусима не треба расправљати), ту су и разна друштвене и породичне „забране“, и коначно, као веома битан моменат – посебно у мом случају – поштовање особе с којом је „спорна“ жена (у обрнутим случајевима мушкарац) у породичном или емотивном односу. Управо као последица свих тих ограничења, настају мушко-женска пријатељства.
То, преведено, значи да ће се „пријатељство“ између жене и мушкарца појавити када се, ређе, код обоје не појави жеља, или, када се – чешће – њихове жеље не поклапају: једно има потребну емоцију (заљубљеност, свиђање и сл.), друго не; или, као нека врста посебног случаја, када једно од њих двоје нема храбрости за „корак више“. Пријатељство ће се развити и када услед спољних утицаја, притиска средине, сродства и сл. не могу да развију љубавну везу, па је пријатељством субституишу. Коначно, ту је ствар својеврсног „кодекса“, када пријатељева партнерка (пријатељичин партнер) постаје пријатељица (пријатељ) јер нешто друго једноставно не може да се догоди.
Наравно, постоје изузеци и они потврђују правило. Има, сигуран сам, одређен, али мали, број случајева када се развије заиста искрено мушко-женско пријатељство (блискост из детињства или из неких радикалних животних околности, нпр.), као што се у неким ситуацијама дешава и љубав мимо кодекса „не дирај пријатељско“.
Почињем увек од себе. Имам најбољу пријатељицу. Из детињства. То је ваљда онај случај када ни једно ни друго нисмо осетили жељу. Даље: никада, али заиста никада, нисам пожелео, дотакао, ма „`нако“ погледао, девојку или жену свог пријатеља. Што не значи да сам гадљив на туђе жене, генерално ? Што се мишљења или притиска средине тиче, за то нисам никад марио, и нећу (околина ће мудровати, испирати уста и „знати шта је најбоље“, свакако, шта год радили, зар не?), и не, нећу вам помињати неке рођакице у даљем степену сродства ?
Дефинитивно сам нетипичан пример – неко ће рећи хладни скот, који уме да контролише емоције – али, „учећи“ међуљудске односе, успео сам да искристалишем још неке ситуације, када је у мом случају могуће мушко-женско пријатељство. Једна од њих је чувена „не сери око своје куће, кад тад ћеш угазити у говно“ ситуација, где нема места љубавној вези с девојком из одељења, факултетске групе, посла… А да сам жив човек, доказ је да сам ово правило, као млађи, прекршио…па, један ипо пут.
Један пут, била је то пријатељица из средњошколског одељења, која ми је, док сам био у војсци, послала писмо с изјавом да она мене „ипак више воли него друга“. Да, поклекао сам – а то се своди на неколико сексуалних односа – али, у своју одбрану имам да кажем да је то ипак било време када бих заскочио, ваљда, и пијаног заставника, да је обукао секси брус и халтере.
Онај „ипо“ пут била је колегиница с посла, али тек пошто је престала да ради у редакцији у којој сам и ја радио.
У оба случаја – добар секс, који није потрајао, упропастио је добро пријатељство, које је могло да потраје.
Како се у ове моје тезе уклапа „пријатељски секс“, питаће неко? „Пријатељски секс“ је само еуфемизам за секс без обавеза, верујте, и суштински нема никакве везе са традиционалним пријатељством.
Са аргументима о (ипак) постојању мушко-женског пријатељства, које би изнела жена, тешко могу да полемишем, јер би за то био потребан напредан ниво разумевања жена, а легенда вели да су у историји човечанства постојала двојица којима је то пошло за руком, али да су нестали са Атлантидом. Са аргументима које би изнео мушкарац, већ, могу да полемишем. Ту полемику ограничава простор за овај текст, па ћу је свести само на једну реченицу: када јој први пут приметите гузу и осетите притисак у пределу препона, заборавите све баљезгарије о мушко-женском пријатељству.
Што се мене тиче, кад уклонимо поменуте изузетке, ако дама која ми се допада жели да се зовемо пријатељима, немам ништа против, док год нема гаћа између нас.