Просто „обожавам“ ове (секси, фенси, супермодернообучене) Пи-Арове, који сваку реченицу започињу уздахом као да се боре за дах. Помисли човек, на самрти су. А њих је само нека супер-екстра-фенси Пи-Ар-школица, на једном школском часу у извођењу неке „мега звезде са ТВ“, научила кад се „узима ваздух“, а кад се издише, али је оманула да објасни да то не треба да изгледа као самртни ропац.
Чуј, научила. Доведу десет „имена“, који брже истртљају шта имају хвалећи себе, него што „полазници“ успеју да схвате шта слушају, узму дебеле паре тим несрећним будућим Пи-Аровима, а онда ови савладавају занат успут, на послу, учећи се на сопственим грешкама. Дoдуше, за утеху су им скупа гардероба, сатови ташне машне, и клопе на фенси местима.
Онда ми је некако „лакше“ кад видим приученог Пи-Ара, који направи „километарско“ саопштење, јер не зна да одвоји саопштење од „листе података“. За њега бар знам да га нико није „учио“ и да ни за шта није дао гомилу новца.
Није ми лакше ни кад видим Пи-Ара кад се заплете к`о пиле у кучину, па фолира и лажуња, не сећајући се часа из суперскупе школице за Пи-Арове (или га можда није ни било?) да се у Пи-Ару, особито не кризном, НЕ ЛАЖЕ, забога. Ето џабе савета: лаж неће спасити вашег послодавца из с*ања, он ће само испасти већа битанга, а ви магарац. Обоје остајете без кредибилитета.
И, да: важно је КАКО се нешто саопшти, али је такође важно и ШТА се саопшти. А под „шта“ не мислим само на чињенице, већ и на граматику, правопис, богатство језика, логику реченице… па и избегавање поштапалица, фраза, страних речи.
И тако, драге Пи-Ар школице, кад им већ узимате велике паре нудећи им „занат будућности“ и незнамнијакакве сертификате, одвојте делић профита и ангажујте оратора који ће им помоћи да усаврше вештину ГОВОРА, и новинара, који ће им помоћи да науче да ПИШУ.
Узгред, будући Пи-Арови, не наседајте на лагарије бивших новинара који млате паре у Пи-Ару. Новинари и Пи-Арови НИСУ и НИКАД НЕЋЕ БИТИ (пословно) пријатељи. Новинари и Пи-Арови, по самој суштини својих послова, налазе се на два супротна пола исте приче: Пи-Ару је посао (задатак, обавеза) да прикаже најбоље стране свог послодавца, а сакрије оне лоше, а новинару је посао (дужност, опис радног места) да открије најгоре стране Пи-Аровог послодавца, а за добре га, у суштини, заболе паткица. Тако стоје ствари.
Додуше… Лош материјални положај новинара и дерогирање те професије довели су дотле да за мало чашћења (50 еура, пићенце-мезенце, пакет производа, промотивно путовање, курва ако се баш не да лако…) безмало свака политичарска-тајкунска-спортска-естрадна пиздарија може да се преко „свог новинара“ пласира као вест, уместо да остане оно шта је: лош и неупотребљив Пи-Ар. Али, то је други проблем, с којим ће новинарска професија сама морати да се избори, ако жели да опстане.
Ја ово крајње другарски и добронамерно, ви ћете драги Пи-Арови бити бољи и ефикаснији. А било би и од помоћи оним колегама новинарима, који препишу ПР саопштење,будући да им је тако лакше и јер им се на томе завршава новинарска амбиција. Шта ћу, не лаје куче због села…