Можда и непознат податак за љубитеље „седме уметности“ и историје филма: почетком априла 1922. године, у Италији је завршено снимање првог дугометражног играног филма с црногорском тематиком – „Вoскрсења не бива без смрти“ („Non v’è resurrezione senza morte„). Филм је завршен 4. априла, а премијеру је имао после десет дана.
Плакат за филм
Филм је снимљен у продукцији „Сангро филма“ у Риму, по сценарију Владимира Ђ. Поповића, један од министара владе Црне Горе у егзилу. Финансијску помоћ за снимање филма дала је италијанска краљица Јелена Савојска, кћи краља Николе. А битну помоћ окупљању тадашњих прворазредних италијанских синеаста и разради идеје филма дао је италијански песник Габриеле Д’Анунцио, који је годинама био активни учесник разних акција за „црногорску ствар“.
Античка драма два брата (Јакше и Павла), који ће се, раздвојени у детињству, наћи на супротстављеним странама у рату, трагична љубав младе Милене, и прича о ђенералу Вешовићу (који је историјска личност и један од вођа комитског покрета у Црној Гори), завршавају се својеврсном апотеозом слободне Црне Горе.
Пошто је филм за циљ имао да анимира светско мнење у покушају спречавања нестанака Краљевине Црне Горе, у појединим масовним сценама учествовали су припадници Црногорске војске у Италији. Како је приметио српски историчар филма Дејан Косановић: „Био је то, колико ми је познато, један од првих покушаја у свету, да се у политичкој борби ангажује и седма уметност“.
Елена Сангро
Карло Гваландри
Редитељ филма је био Едуардо Бенчивенга, веома познати и популарни редитељ, коме је то био последњи филм. Раније је као редитељ погрешно означаван К. Луперини. Главне роле тумаче тад најпопуларнији италијански глумци Eлена Сангро (власница продуцентске куће), Карло Гваландри, Камило Де Роси, Амадео Ћафи, Ладо Фортунати и Енрико Скатићи. У улогама главних јунака у дечијој доби појавили су се син и кћерка Владимира Поповића, Ратимир и Лидија, и син још једног тадашњег министра црногорске владе у емиграцији, Пера Шоћа, Момо. Они се, тако, у неку руку могу сматрати првим црногорским филмским глумцима.
Овај неми филм био је дуг 2.050 метара, што је близу два сата приказивања. После премијере у Риму (14. априла), филм је гледала и публика у Шпанији, Француској, Аустралији, САД и Египту. Међутим, филм никада није приказан у Краљевини Југославији, због садржаја који је показивао заслуге и борбе Црногораца у Првом светском рату, као и неправде које су савезници нанели Црној Гори и династији Петровић после рата.
Једна од сцена из филма
Све копије филма су у међувремену изгубљене. Од породица Владимира Поповића и Пера Шоћа, такође црногорског министра у егзилу, Југословенска кинотека из Београда добила је 21 метар филмског материјала, оригинални сценарио и 15 фотографија из филма. Захваљујући професору Косановићу, 1995. је од Кинотеке Фурланије прибављено још 117 метара, а у Риму пронађено још око 30 фотографија из овога филма. Комбинујући сачуване филмске кадрове и снимљене фотографије, проф. Косановић је 1996. реконструисао делове филма „Вoскрсења не бива без смрти“ у трајању од 30 минута, па је оваква верзија филма приказивана на разним фестивалима и на црногорској националној телевизији. По књизи снимања и мемоарским записима у филму, Радмила Војводић је направила позоришну хит представу „Монтенегрини“.
ОВДЕ ПОГЛЕДАЈТЕ РЕКОНСТРУИСАНИ ФИЛМ
Иначе, први дугометражни играни филм црногорске професионалне кинематографије звао се “Лажни цар”. Тема филма била је – лажни цар Шћепан Мали, историјски веома интересантна, а недовољно позната личност. Снимљен је 1955. године у производњи “Ловћен филма”. Филм је режирао Велимир Стојановић, а сценарио је написао Ратко Ђуровић. То је истовремено био и први историјски филм снимљен у бившој Југославији. Улоге су тумачили: Раде Марковић (Шћепан Мали), Радомир Плаовић (Кнез), Љуба Тадић (Поп), Страхиња Петровић (Владика Сава), Љубиша Јовановић (Игуман Никодије), Виктор Старчић (Станко), Васо Перишић (Капетан), као и Деса Живковић, Сенка Ћиповић, Васо Косић, Мато Милошевић, Петар Беговић, Боро Беговић, Бранко Плеша, Карло Булић…
филм, биоскопи, позоришта, музичка и ликовна уметност у Црној Гори
Фото: wikipedia, carlogualandri.it, kinoteka.me, crna.gora.me