(ТВ Е, 26. март 2025.)
Широм Србије је у недељу, 23. марта, одржано најмање 95 протеста. Само у Београду тог дана био је 31 протестни скуп.
Можда је овај податак најбољи одговор на питање – којим правцем ће се у предстојећем периоду развијати нарастајући народни бунт, после великог протеста у Београду, одржаног 15. марта.
То су потврдили и први дани ове недеље, па се својеврсна „дисперзија бунта“ кретала, на пример, од окупљања против пропагандних штандова Српске напредне странке на неколико београдских општина, преко протеста код општине Нови Београд због најављеног гашења тамошњег Спортског центра и претпостављене јефтине приватизације по „укусу“ Александра Шапића, или чачанске полиције, до обележавања почетка бомбардовања 1999. пред срушеном зградом Генералштаба од које би зет Доналда Трампа требало да прави луксузни хотел.
Свакако, тешко је у кратком периоду поновити један такав скуп попут оног у Београду, 15. марта, чију је бројност писац ових редова искуључиво искуствено проценио на више од 300.000 људи. Логично је, дакле, да у наредном периоду преовлађују „ситна боцкања„. Али, ипак, неформалне најаве за 28. март и 4. април указују да ће студенти, као несумњиви мотор буђења народа у Србији, (да употребимо сада њихову терминологију) осим „пумпања“ применити и стратегију „мешања„.
За 28. март је, пре две недеље, Александар Вучић обзнанио „највећи скуп у историји Србије„. Од тада, међутим, скуп својих присталица није помињао, већ је све снаге бацио на организацију Покрета за народ и државу. За сам петак 28. најављено је јаче захлађење и киша, па је можда – да се сетимо старе шале – „вежба Ништа нас не сме изненадити отказана због кише„. Али, по друштвеним мрежама се увелико говори о могућем одговору на „највеће у историји“ окупљање, у виду низа малих скупова широм Србије, који ће ангажовати знатне снаге полиције, блокирати неке саобраћајнице којима би присталице СНС биле довожене у Београд, „забавити“ локалне функционере СНС који би требало да организују аутобусе обожавалаца и слично.
Ни студенти још нису званично помињали никакву акцију за Дан студената, али је једноставно ван сваке логике досадашњег протеста да се 4. април не обележи каквом посебном „зврчком“, у низу оних који садржајем, духовитошћу и организацијом држе режим увек корак иза студената.
Тешко је не приметити да бунт, на који нема одговарајући одговор, оставља трага на председнику Србије. Вучић је, додуше, на обележавању годишњице „НАТО агресије“ сам признао да „физички и здравствено, једва стоји“ пред окупљенима. Али, уместо о речима, којима је он мелодраматички склон и стога не морају ништа да значе, ваља водити рачуна о изразима лица и покретима тела, а ту се доиста види да је онај ког студенти зову „предметна ненадлежна институција“ – далеко од спокоја. Посебно с обзиром на јучерашњу посету Бриселу.
С друге стране, ни он сам ни његов режим до сада нису уздрмани у толикој мери да би олако попустили пред студентским и њима пратећим захтевима Прогласа и опозиције. Иако је шахиста у видљивом мањку „пешака“ на табли, и даље има „коње“, „лауфере“ и „топове“. Иако, дакле, обично чланство – и до сад у калкулацијама у седишту СНС третирано као непоуздано – губи веру у сендвиче и уговоре на одређено, а понеко добија и храброст да се супротстави крајње понижавајућем третирању, Вучићу су остала три јака аргумента: средњи и виши руководиоци странке дубоко увучени у криминалне и коруптивне послове, паравојне мафијашко-навијачке постројбе, и претходних година темељно прочишћен састав државног апарата принуде.
ИСКУСТВО ЦРНЕ ГОРЕ
Упркос досад уобичајеној пракси – да покрети и иницијативе у Црној Гори „уче“ од оних у Србији, изгледа да се у овом случају десило супротно. Студентски протест у Црној Гори, иако је за њега било можда и више разлога него за онај у Србији, пропао је због сујете, искључивости, условљавања, старих завада и пизми: управо то, бар за сада, србијански студенти успешно избегавају. Има ту неких трулих компромиса, због којих јавност није баш срећна, али су студенти у Србији свесни да је што шири друштвени покрет њихов пут ка успеху и да пре остварења основних и свима заједничких циљева протеста немају луксуз да бир(к)ају и одбијају.
Неспремност – па и немогућност – студената да политички опредељују протест, режим користи за инфилтрацију десничарских, русофилских и провокаторских елемената. Досадашње искуство из студентског протеста говори да ће се ти млади људи изборити и са оваквим изазовом. Они можда не знају довољно о историјату ратова на просторима СФРЈ и предпричи бомбардовања 1999, али им је сасвим очигледно јасна улога данашње Русије, која је више пута са званичних места студентски бунт назвала „обојеном револуцијом“, и очигледно и недвосмислено подржала Александра Вучића и гушење протеста.
Ипак, у последње време превише парају очи „недавачке“ заставе, које су дизајниране у Безбедносно-информативној агенцији зарад форсирања косовске приче, или барјаци са Исусом на црвеној позадини, из времена Ивана Горзног, које сада користе руски агресори у Украјини. С друге стране, не само да је упадљиво одсуство застава Европске уније – од које се, упркос томе, с пуним правом очекује осуда Вучићевог режима и подршка студентима – већ се они малобројни који се усуде да их понесу најчешће шиканирају, терају с протеста, па и физички нападају.
Студенти, дакле, не могу и не желе да конкретно политички артикулишу своје деловање, посебно у правцу у коме грађански и либерални део Србије то тражи од њих. Аналитичари су исправно уочили разлог томе: то би поцепало студентски протест, заснован на широком консензусу и најмањем заједничком садржаоцу. Али студенти јасно и јавно прозивају остатак Србије, да то он учини.
Није то само вапај „помозите, не можемо сами“ – иако је јасно да ће се без укључивања све већег броја људи, синдиката, организација, професија… и развијања протеста, и овај револт угушити у понављањима, која ће довести до осипања. То је управо знак да бунт треба дисперзовати и да паралелно са студентским захтевима, по власти треба „ударити“ и захтевима политичких странака и друштвене заједнице.
У ситуацији у којој су опозиционе политичке странке у Србији раздробљене, осиромашене, нападане, прокужене и компромитоване, стиче се утисак да оне дају свој тренутни максимум. „Проглас“, мерено његовим изворним принципима, такође. Остају грађански пленуми, тзв. „директна демократија“, што јесте применљиво само у месним заједницама и општинама, али, опет, ослобађа опозиционе снаге да се концентришу на деловање на републичкој (покрајинској и београдској) равни. И остаје појачано ангажовање и „бушење“ на локалном нивоу.
Студентски покрет, најзад, не жели, не може и не треба да се претвори у политичку странку. Тиме би сам себе негирао и постао исто оно шта замерају Александру Вучићу, Ивици Дачићу и другим политичарима владајуће већине – који сем политичког, немају ни дана радног стажа. Прилично јасно студенти поручују: дали су замајац, српске власти довели у ребус, али је на грађанима и политичким странкама да уобличе ставове, артикулишу жеље и у политичкој арени се изборе за њих.