Када је и формално је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, створена је држава којом, од почетка, нико од конституената није био задовољан. Због тог незадовољства, створена је и држава која се, додуше, под другим именом и државним уређењем, распала у крви оних који су је чинили.
Историја вели, да је тог 1. децембра, новоствореном државом био срећан само Краљ Александар, свакако.
Али су, зато, Хрвати и Словенци били врло незадовољни, јер су хтели федерацију, а на унитарну државу пристали под претњом спољне силе и нужности заштите српске војске. Црногорци су били незадовољни јер су желели конфедерацију, у којој би била испоштована њихова вековна традиција и државност, али је под трупама српске војске незаконито изгласано безусловно уједињење и нестанак свега црногорског. И Скупштина у Новом Саду, која је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Србији, није организована у складу са законским нормама, више је била плебисцит оних који су дошли. Нико други се више ништа и није питао. У почетку можда најмање, због сплета историјских околности које су претходиле, били су незадовољни Бошњаци, али су на крају делили исто незадовољство с другима. Македонци нису званично ни постојали – довољно за незадовољство.
Срби су били незадовољни јер је и њихова државност утопљена, предратна државна територија подељена на неке области, а Хрватима и Словенцима дате незаслужене привилегије као компензација за унитаризам.
И како онда од тако склепане државе очекивати да опстане, када су у њој сви незадовољни, и када се од почетка већина њених становника борила да из ње изађе?
Потоњи покушаји поправки су само доказ онога „што се грбо роди…“.
А Југославија као заједница је, гле историјског апсурда, сјајна идеја, у којој су сви њени саставни народи могли да напредују и остваре своје тежње…