(ТВ Е, 9. октобар 2025.)
Почело је забашуривањем и уништавањем доказа, наставило се отвореним игнорисањем нужности хитне истраге и утврђивања кривице, после чега је уследило подсмевање онима који одају пошту и покушаји да им се нанесу телесне повреде. Сада је, чини се, затворен круг. Србијанска власт ушла је у кампању отвореног и лицемерног спрдања у вези трагедије у Новом Саду 1. новембра 2024.
У таблоидном и бездушном стилу – који су „патентирали“ још у случају убиства певачице Јелене Марјановић 2016. – радикали преобучени у напредњаке су безмало од самог момента када се надстрешница новосадске железничке станице обрушила на путнике, спиновали и скретали пажњу, али су претходних дана успели немогуће: да сами себе превазиђу у гнусности.
Најпре је Александар Вучић данима молио да се гледа његов наступ на ТВ познатој по ријалитијима и сваковрсним бљувотинама. Онда је и наступио, ушавши у четврту стотину својих ТВ појављивања у 2025. години, али је од „биће много ствари које до сад нисте чули“ било само таргетирање потпуно периферног опозиционара Мише Бачулова (иначе, Новосађанина) да је више од три сата пре рушења надстрешнице „унезверено прошао“ новосадском станицом гледајући у телефон. Што као чињеница није непознато, сам је Бачулов то рекао, али сада се појавио снимак.
Но, иако је Вучић у свом стилу додао „ја верујем да он ништа није урадио“, отворио је врата својим керберима у Скупштини Србије да Бачулова и целу опозицију оптужују за тероризам. Најревноснији је био посланик Небојша Бакарец (да, исти онај који је јавно причао да би се пре убио него ушао у СНС), „објашњавајући“ да се моблиним телефоном (који је на снимку Бачулов заиста имао у рукама, попут 90 одсто данас шетајућих улицама) може даљински активирати експлозив.
И тако је затворен круг бахатог и бизарног ругања жртвама новосадске трагедије. Уместо одговорних за више него очигледан немар и веома могућу корупцију током реконструкције станице, плаћене четири пута више од предвиђене вредности, после скоро годину дана, истине жељна српска јавност је добила наговештај тероризма. Који се, наравно, ако гледамо строго формално-правно, сада и не може доказати све и да га је било, јер је лице места уништено само неколико сати после трагедије, када су камионима однети остаци конструкције.
Али, тероризма, наравно, није било. Надстрешница новосадске железничке станице срушила се јер је цела реконструкција одрађена нестручно, јер је додато оптерећење, јер није вођено рачуна о сврси утега, јер је „неко“ инсистирао да се радови убрзају, јер није обављен потребан надзор, јер зграда није технички примљена после реконструкције…
Ствари се још боље разумеју када се у једначину унесу износ који је плаћен за реконструкцију, недостатак документације, „минирање“ малобројних преосталих професионалних државних органа у истрази… Па онда, не директно везано, али више него индикативно – припрема закона да се објекти за ЕКСПО могу користити и пре техничког пријема, и чињеница да је пре неколико дана пуштена у саобраћај брза пруга до Суботице, на чијој траси бар пет зграда железничких станица нису добиле прелазну оцену да би могле да се ставе у употребу.
Добро, радикали, који су из војних униформи ушли у одела и прозвали се напредњацима, увек су стављали профит испред људских живота. Не само током ратних деведесетих, када се „неко“ с кишобраном шетао по Палама и када је претио у стилу сто муслимана за једног Србина, већ и касније, од Славка Ћурувије или пијанства због убиства Зорана Ђинђића, преко двојице гардиста и путника хеликоптера с бебом, до Владимира Цвијана, Слободана Танасковића или Станике Глигоријевић.
И баш као у случају рушења у Савамали – о коме је прича почела од „комплетни идиоти“, а завршена са „ЈА сам наредио“ – и у случају надстрешнице кренуло је од „само њу нисмо реконструисали“, а после 11 месеци општих грађанских протеста сведена је на лукаво провучен тероризам скоро анонимног одборника скупштине Новог Сада, Мише Бачулова.
Супротно од убиства Станике Глигоријевић на наплатној рампи, где се два минута снимка – који би, најзад, разјаснили ко је управљао службеним возилом које се закуцало у Станикин аутомобил – никада није појавило (иако их је председник видео, па је решио да поштеди јавност те страхоте), у случају Бачулова на железничкој станици, снимак је ту. Додуше, не у рукама полиције или истражног судије, већ код оних посве ненадлежних: председника државе и таблоида.
Наоко, само једна од епизода примитивног ријалитија Србија, у шта су радикали/напредњаци преданим 35-годишњим радом претворили државу Србију. Но, да ли је баш тако?
Сама чињеница да се толико дуго одбија, па чак и опструише, утврђивање одговорности за трагедију – а такав би расплет зауставио опште грађанске протесте и значајно растеретио прилично напету друштвену климу – наводи на помисао да су оптужбе које су се јавиле на самом почетку, тачне. Јер, када се нешто тако очигледно крије и забашурава, логика води закључку да се у ствари крије нешто много веће и да одговорност иде до самог врха.
Додајмо томе и значајан раст насиља и подела у друштву у последњих 11 месеци, што се скоро свакодневно мотивише са „медија“ у власништву високопозиционираних чланова СНС или пословно и на друге начине њима блиских. Опет логичко питање: да ли би се односи у друштву затезали до пуцања, да тиме није потребно прикрити нешто друго?
Са друге стране, ако погледамо напредњачки modus operandi од самог почетка, он је заснован на мафијашким правилима. „Своји“ се чувају. Не одаје се нико. И најмања пукотина руши целу конструкцију. Издаја се не прашта.
Ако је већ неко морао да буде жртвован због Савамале, да би се на противзаконито срушеној приватној имовини (каквогод ругло била) и једној смрти подигао нечији приватни грађевински пројекат – нека то буде периферни вођа смене у полицијској станици. Настрану што се прича да је за то жртвовање одлично награђен, много је већи проблем што се не зна ко су маскирани батинаши, ко им је вођа, по чијем су наређењу дошли… а ти маскирани људи у качкетима или под капуљачама појављују се до дана данашњег, уз јасну оптужбу да је њима надлежан доскорашњи генерални секретар Владе, Новак Недић.
И док је случај рушења хеликоптера с бебом из Новог Пазара некако прелако прошао с оптужбом на рачун искусног пилота да је, у ствари, био пијан, дочим су се „министри“ због чијег се ПР догађаја то десило аболирани, трагедија код наплатне рампе у Дољевцу није могла тако да се „попегла“. Па опет, и ту је „жртвован“ возач Дејан Станојевић (и за њега се говори: не без „награде“), док је захваљујући недостатку два минута снимка надзорних камера, Зоран Бабић – за кога се тврди да је имао повреде карактеристичне за возача – после повлачења из политике стекао два стана у Београду, апартмане у Врњачкој Бањи, парцеле обрадивог земљишта…
Најзад, нису ли ти снимци најбоља илустрација циркуског лудила у коме напредњачки режим држи Србију? Два минута с наплатне рампе не могу да се виде јер су „страшни“; ипак, кад мафијаш Беливук меље људе у ћевапе, то могу да виде сви у држави посредством напредњачких телевизија с националном фреквенцијом; коначно, емитовање снимка човека за кога је јасно да нема никакве везе с падом надстрешнице (јерда има, одавно би био иза решетака) праћено анђеоским ореолом недужности главног али неодговорног уредника свих емитера у држави, је ето, тек – тако. Иако најављивано данима као нешто досад нечувено.
Да, могуће је да оволико одбијање утврђивања кривице за новосадску трагедију, у ствари, крије да линија одговорности иде до саме главе. Докле онда иде линија одговорности за београдску железничку станицу у Прокопу, где је уместо мале станичне зграде по пројекту, надзидано шест пута више квадрата, па сад тежини неприлагођени носећи стубови пуцају, отварајући питање колико ће дуго издржати под вибрацијама возова, пре него се све обурда? Докле иде одговорност за два тунела на ауто-путу ка Пожеги (и даље ка Црној Гори), који се управо сад оправљају после свечаног пуштања у рад, игнорисања упозорења струке, изигравања закона и утешног инсталирања сталног дежурства лекара и ватрогасаца крај тунела? Докле иде одговорност за велики број рушења плафона у свеже реконструисаним објектима школа, факултета, болница и домова здравља у Србији?
Докле иде одговорност за чињеницу да се више нико у Србији не осећа безбедним, како због грађевинских послова припадника режима, тако и због њихових блиских, пријатељских и пословних веза са мафијом, и безмало озакоњеног насиља, бахатости и саможивости уз помоћ партијског или неког другог чланства?
Да ли је баш свуда прошао некакав Бачулов, с апликацијом за даљинско активирање експлозива на мобилном?