(ТВ Е, 16. октобар 2025.)
Какво је то помирење, у ком једна страна треба да се лиши истине, да би друга страна своје лажи и заблуде могла да прогласи за истину?
Какво је то помирење, када се очекује да се једна страна одрекне антифашизма, да би биолошки или идеолошки наследници фашизма могли да уживају у паралелној реалности самообмане и аболицији својих предака и њихових злочина?
Какво је то помирење, по чијим се “правилима” има заборавити издаја и продаја државе и нације, зарад конвалидирања злочина, издаје, правног насиља и губљења државно-правне самосталности, о чему су и стварност и историја одавно дали оцену?
Какво је то помирење, у ком једна страна мора да пристане да буде слуга, да би друга страна могла да и даље буде слуга? И када је подаништво постало врлина, да би уопште могло да буде тема помирења?
Какво је то помирење, које од првих тражи да се сваки јунак, војсковођа, писац, песник, сликар, певач, спортиста, новинар… заборави или занемари, да би уступио место у памћењу неким опскурним ликовима без икаквих личних и професионалних квалитета и достигнућа, с јединим “квалитетом” – да су други?
Какво је то помирење, дођавола, кад једна страна мора да прихвати стално поништавање и унижавање државе, а друга не жели и не прихвата да се одрекне ничега деструктивног, антиевропског, поданичког?
Какво је то помирење, да се људскост, саосећање, кајање, реалност, добронамерност, хуманост, добросуседство… једне стране мора поништити, да би комплекси, митоманија, фрустрације, интегрисано зло или генетска изопаченост друге стране могли да буду спокојни?
Какво је то помирење, када једна страна мора да прихвати уништавање споменика оних који су државу градили, развијали и спашавали, и свих успомена на њих, да би друга страна могла несметано да диже споменике злочинцима, убицама, уништитељима државе и других Народа и измишља њихову славу и “светост”?
Какво је то помирење, забога, ако прва страна мора да беспоговорно прихвати да јој друга отме све шта жели, а оно шта не жели, да уништи, опогани или денунцира?
Какво је то помирење, по чијим правилима једна страна треба да ћути и трпи бахате, недозреле, фрустрацијама гоњене потезе друге стране, која, опет, може да дивља без контроле, уништава државу, привреду, ресурсе, поредак и чини све да држава буде припојена другој или бар под њеним старатељством?
Какво је то помирење, кад једна страна мора да прихвати да су морални и физички патуљци у ствари високоетични и пречасни двометраши, како своје истакнуте “прваке” види или представља заслепљена друга страна?
Какво је то помирење, у коме једна страна не сме ни да критикује другу, док друга и може и треба да прогања и кињи прву, без обзира на закон и правду?
Какво је то помирење, у коме убица постаје једнак убијеном, у коме силоватељ бива изједначен са хуманистом, у коме се једнако славе злочинац и херој, у коме морал, племенитост, част, принципијелност, врлина… долазе на исту раван са моралним нихилизмом и етичким релативизмом?
Какво је то помирење, када једна страна треба да прихвати да је верске вође друге стране негирају, вређају, понижавају, одбацују, а државу која им је заједничка третирају тек као привремено отуђени део друге државе – чему све друга страна терцира?
Какво је то помирење, где лаж, издаја, заблуда, фризирана историја, насиље, безобразлук, бахатост, примитивизам… морају да буду прихваћени, јер то онда другој страни отвара могућност за остварење њених (у највећем броју нечасних) циљева?
Какво је то помирење, које од победника тражи да признају пораз, да би поражени могли да се прогласе за победника?