(ТВ Е, 24. октобар 2025.)
Пљуске, које је србијански режим добио на седници и у резолуцији Европског парламента, очигледно су изазвале велики потрес у врху државе и СНС. Зато је већ првог јутра од усвајања никад дужег и озбиљнијег списка критика, замерки, услова и опомена – у Београду дошло до “терористичког напада”.
Додуше, само који сат пошто је – по многим елементима сумњиву – пуцњаву и паљевину у “Ћациленду”, испред Скупштине у којој траје заседање, председник државе (за то наравно ненадлежан) назвао “тероризмом”, тужилац је свео на “покушај убиства”. Али, то не мења суштину сумње да се нешто – што се, најзад, могло догодити било ког дана током седам ипо месеци постојања највећег нехигијенског насеља у Европи, а није – догодило баш у моменту када је однарођени србијански режим добио жестоке европске пацке, које никако не може да сакрије.
Није, наравно, само тајминг догађаја у “Ћациленду” сумњив.
Сумњиво је и како је извршилац са све кантом бензина и оружјем уопште ушао међу шаторе у којима обитава најгори србијански шљам и злочинац, које чува полиција и где скоро свакодневно бивају нападнути обични грађани који само покушају да прођу поред.
Сумњиво је и што је извршилац пензионисани припадник БИА, а важи уверење да је припадник обавештајних служби “у служби” до смрти, а не до пензије.
Сумњиво је и брзопотезно саслушање на вратима “марице” и пред камерама, јер такво признање се лако обара пред судом.
Сумњива је и брзина којом су полиција и тужилаштво изашли с потпуним подацима и малте не завршеном истрагом, кроз уста онога чији се рејтинг стрмоглављује, а који воли да прича свакодневно о свему сем о ономе шта народ очекује од њега.
Сумњива је и ажурност “сређивања” лица места и окончања истражних радњи – што неодољиво подсећа на поступке после рушења надстрешнице на новосадској железничкој станици.
Управо због приближавања годишњице новосадске трагедије, аналитичари су склони веровању да догађај испред Скупштине представља и својеврстан алиби који би могао да се искористи и у превенцији окупљања већег броја људи у Новом Саду, 1. новембра.
Оно што изазива неспокојство је чињеница да је србијански режим у последње време доживео неколико значајних удараца, у које треба убројати и коначни прекид снабдевања горивом из Русије, са уценом за гас, и промењену реторику досад шармиране Урсуле фон дер Лајен, и први пут европска реаговања на лажи и увреде, па и хлађења из САД и Турске. У исто време, велики број дотад верних присталица из интереса уочљиво се повукао, купљени симпатизери надају се новом власнику, претње и уцене све мање “раде”, а пирамида коруптивне власти се све више ослања само на традиционално непоуздане беспризорне и криминалце. У таквим условима, треба имати у виду да је звер сатерана у ћошак најопаснија. Отуд и неспокојство: изгледа да је Србија ушла у фазу када од власти којој се измиче тле под ногама може да очекује све. Буквално све.
Најзад, од тренутка када се срушила новосадска надстрешница, па до данас, режим и манифестује све своје најгоре особине – само не ради оно због чега власт и постоји: не утврђује истину и кривце за трагедију. Особине режима, опет, никоме нису нејасне – то је четрдесетогодишњи континуум диктатуре, безакоња, насиља, рата, крађе, неморала, залуђивања и примитивизма. Рукавице су у Србији одавно скинуте, па да и ми не пишемо у рукавицама. Злочиначку ес-пе-есовско – радикалску власт (1988-2000), после коштуница-тадићевског периода прикривања, избегавања одговорности и “помирења”, наследила је злочиначка пресвучено радикалска “напредњачка” и “реформисана” ес-пе-есовска власт (2012 – данас). И то је то.
Овако сведено, личи да Србија није ни имала шансу. А та спознаја и данас уноси неспокој, имајући у виду да су се и у студентски протест, и у опозиционе странке, и у грађанске организације инфилтрирали исти они мозгови и психологија који су својевремено окренули леђа Балканском касапину. Они, који нису сматрали да режим својим деловањем чини немерљиву штету Србији, српском народу, свима који живе у Србији и свима који имају несрећу да се са Србијом граниче, већ да није довољно ефикасан и способан да оствари “вековни сан”.
Ту инфилтрацију, тај морално-вредносни колапс, опет, није било тешко извести. Српске безбедносне службе деценијама баш то, и врло успешно, раде, уместо да штите безбедност државе од страних утицаја, где се показују као екстремно неспособне. Српска православна црква делује као парамилитантна организација, која хушка на зло, уместо да проповеда мир и љубав, како стоји у њеним светим књигама. С ланца одавно пуштени криминалци штите амбијент који се за криминалне активности само пожелети може. Обичан народ, слуђен вишедеценијском немаштином, испирањем мозга, уништеним медијима, лажним пророцима и “фризираном” историјом, и нехотице учествује у томе.
Као доказ свега, не морамо да идемо даље од односа према минулим ратовима. Не само негирање геноцида, пресуђеног у суду чију надлежност је признала и држава Србија, већ и његово активно слављење. Смишљено и планско гурање под тепих очигледних и утврђених злочина који се не могу негирати. Обесмишљавање судских поступака. Слављење пресуђених ратних злочинаца, што у време робијања, што касније, под паролом “одслужили су казну”, уз “заборављање” да правни аспект неког злочина увек следи и морални.
Тако смо, на пример, дошли у ситуацију да злочинац, који одлежи казну, буде дочекан као херој, добије прилику да напише књигу са “својом истином”, или, чак, да одради низ предавања студентима Војне академије. Дочек тешко оболелог ратног злочинца Небојше Павковића и његова планирана сахрана у Алеји заслужних грађана најбоље илуструју то уништавање сваке моралне вредности и непостојање јасне разлике између добра и зла.
Ипак, Србија има шансу. Расположење већине народа, као и спољнополитичке околности, наводе на помисао да се србијанском режиму ближи крај. Иако, наравно, данас још нико не може да озбиљно говори о моменту тог краја, баш као ни о околностима у којима до тог краја може да дође, а чије претпостављање с разлогом изазива неспокој у народу.
Тај крај биће макар тренутак предаха и за две суседне државе – Босну и Херцеговину и Црну Гору – које Србија директно угрожава својим фрустрацијама неоствареног “царства” у границама којима је неко Начертаније одавно заразило српски геном. Јер, на исти начин на који Русија деценијама држи Србију у вазалном и често мазохистичком положају, системом спојених судова понаша се и Србија према ове две државе у којима живи значајан број Срба. А то значи и – значајан број наивних и индоктринираних људи подложних манипулацији, спремних да униште своју државу зарад нереалног очекивања да ће их, ако то учине, хегемон прихватити као себи равне, уз (по) неколико битанги које примају наређења из улице Краљице Ане у Београду и за то имају приличан финансијски интерес.
На крају, у једноме треба бити посебно јасан и директан. Ништа, апсолутно ништа се у Србији, а отуда ни за њене суседе, не може променити, пуком променом власти у Београду. Србија мора да се промени из темеља, да се измени комплетан наратив који ту земљу и њене становнике држи у оковима догме, заблуда и “природног” хегемонизма. Србија мора да се врати антифашизму који ју је афирмисао, вредносно јасном разликовању добра и зла, мора да се окрене идејама будућности, схватању да је могуће радити у сопственом интересу и притом не нужно угрожавати туђи. Да као држава, а сходно томе и народ који је насељава, изађе из зоне комфора и суочи се са стварима које су у њено име и за њен рачун рађене и са свим последицама тога.
Без свега тога, свака пука промена власти своди се на – џаба сте кречили.