(ТВ Е, 5. новембар 2025.)
Морал је чудна категорија: растегљив је по жељама, различито се тумачи у зависности с које сте стране (не)моралне чинидбе, и врло прилагодљив индивидуалним потребама.
Тешко ћете наићи на неког ко ће за себе рећи да је неморалан. Највећи криминалци и убице носе највеће верске симболе и тетовирани су њима, јер морал изједначавају са религијским законима. Пријатељице ноћи себе сматрају моралнима, јер не лажу и не варају: код њих је колико пара, толико „музике“. Идеални верник себе доживљава високоморалним јер редовно одлази у цркву и љуби попу руку, иако туче жену, занемарује родитеље, подваљује „духовном оцу“ – куму, а можда и одлази у кревет са кумом. И тако редом.
Морал је, по школској дефиницији, „скуп правила понашања, принципа и вредности који су прихваћени у одређеној друштвеној групи или од стране појединца“. Аристотел каже: „Онај ко не може да живи у заједници или коме ништа није потребно, јер је сам себи довољан, није део државе те је или звер или бог“. Ти су часови, међутим, бар на просторима Западног Балкана, или прескочени или су остали на теоријском делу.
Уочи годишњице новосадске трагедије, председник Србије се скрушено извинио у још једном од небројених ТВ-обраћања. Неуобичајено – проглашен је и Дан жалости, годину дана после трагедије. То, на пример, није учињено за годишњицу трагедија у „Рибникару“, Дубони и Орашју, иако је у тим злочинима било више жртава. Циници ће рећи да су напредњаци са свиме осталим у Србији, успели да униште, обесмисле и опогане и институт дана жалости.
Но, ако је у извињењу Александра Вучића уопште било искрености, ако то није био само покушај подизања рејтинга, већ неки трачак људскости из црне радикалске душе, трајало је таман колико и читање са телепромптера. Јер, његову личну монструозност саопштену уочи скупа поводом годишњице трагедије, речима „шта је то у суботу (1. новембра, прим. аут.) у Новом Саду, је л’ нека утакмица“ одмах после „извињења“ сменила је монструозност његових присталица на дугме.
Очајна мајка младића који је страдао под бетоном новосадске надстрешнице, незнајући ни после годину дана ко је одговоран за смрт њеног детета и још 15 других људи, одлучила се за штрајк глађу пред Скупштином Србије. Али, авај: пред Дијаном Хрком и њеним сузама испречило се највеће нехигијенско насеље у Европи допуњено послушним члановима србијанске владајуће партије. И појачано јаким озвучењем.
Има стара руска пословица: „Ко нема стида, не брине га срамота“. Баш тако су бестидници из политичке организације коју све чешће и домаћа јавност и светски угледници изједначавају са мафијашком, бескрупулозне интересџије неоптерећене срамотом, на сузе и бол једне очајне мајке одговорили гласном музиком, весељем и игром.
Чињеница да је свирала и четничка „Морем плови једна мала барка“ (још једна у низу ревизионистичких халуцинација), са стихом „пошла мајка да потражи сина“, посебно је заболела не само Дијану Хрка, већ сваког с имало емпатије. Дијани су, уз те стихове, из „Ћациленда“ показивали и средњи прст. А то је, сетићемо се, био „симбол“ којим су напрдњаци одговорили на црвену шаку с почетка протеста.
ЧИСТО ЗЛО
За део хорде из нехигијенског шаторског насеља можда постоји објашњење: најзад, међу становницима „Ћациленда“ су захваљујући друштвеним мрежама детектоване десетине озбиљних криминалаца, па и они с више од 15 година робије због убистава. Од тог изопаченог психичког склопа, од двоножаца без икаквих моралних узуса, ништа другачије се не може ни очекивати. Можда само нешто још горе.
Оно шта, међутим, показује груписање режима у нужности да се сачувају мафијашке и корупционашке привилегије су – запослени из локалне управе и јавних предузећа, који су дошли као појачање „Ћациленду“. Неке наоко неприметне мајке, неке миле куварице из основних школа, неке љубазне службенице, општински радници… трансформисани у звери. Урлају „пошла мајка да потражи сина“ жени која је скупила храброст да исприча и како је изгледао њен сусрет с уништеним, смрвљеним телом свог детета, приликом идентификације. Нешто стравично за прочитати и чути, незамисливо како је за видети и доживети.
То није политика. Није заштита странке и привилегија. То није ни неморал. То је чисто, непатворено зло. То су једноставно зли, изопачени људи.
Уосталом, већ у првом наредном ТВ наступу, код Миломира Марића (сада на ТВ Прва, јер ТВ „Хепи“ однедавно није довољно лојална), Вучић је за протест и штрајк Дијане Хрка оптужио амбасаду САД. То је већ омиљени радикалски маневар, у моментима када се подршка незауставиво крњи и међу лојалистима.
И није то први пут последњих година да део становника Србије показује да изопаченост нема доњу границу.
Није било тако давно када су прогласили за пијаницу пилота хеликоптера с бебом, који се срушио због потребе фрустрираних политичара да се сликају и промовишу, и сви из хеликоптера погинули. Чудила се Србија како то колеге страдалог радника „Крушика“ пљују и вређају његову породицу која је само тражила да се утврди одговорност за погибију, а у тој је фабрици свако мало нека несрећа и скоро сваки запослени с главом у торби.
Или, да се запитамо, откуд онолики мушкарци који подржавају сексуалног предатора Јутку, који им је пипао, штипао и на много горе начине спопадао жене, сестре и ћерке, а против једине жене која је дигла глас због тога? Најзад, у мору сличних примера, да завршимо питањем какви су то људи који се аутомобилом залете у колону младих који протестују, а председник државе, „најбољи студент права икад“, сматра да је то у реду јер возачи имају право да возе улицом.
И када се то тако побројано сагледа, постаје јасно да је Србији кудикамо мањи проблем што су јој уништени правосудни систем и полиција, који поодавно служе само одржавању режима, од тога што је уништен морал. Што више нема разликовања доброг и лошег. Што је скоро општепихваћено уверење да је све допуштено, ако је у личну корист.
УНИШТЕНИ ЉУДИ
Како се српско друштво више поларизује и како постаје јасно да режим још није бивши, а његови првоборци већ у букагијама само зато што је побуњени народ и даље безглав и недовољно артикулисан – отимачина оно мало неотетог се интензивира. Најновија је вест да су се чак и сувласници опскурног и малотиражног таблоида „Српски телеграф“ Милан Лађевић и Саша Миловановић „огребали“ за атрактивну грађевинску парцелу у Раковици, плативши је 1.300.000 еура. Паре за тај „бизнис подухват“ сигурно нису зарадили од продаје новина, а није познато да су се бавили било којим другим послом.
Од ове је важнија вест да Влада Србије игнорише чак и судске поступке поведене због злоупотреба око срушене зграде Генералштаба, и простора којим Вучић намерава да преко Џареда Кушнера „купи“ Доналда Трампа. Како би се све убрзало, и без јавне расправе, Лекс специјалис се нашао пред посланицима Скупштине у којој СНС са савезницима има већину – у недељу.
Баш уочи саопштавања одлуке Владе Шведске да обустави део финансијске помоћи државним институцијама Србије и средства преусмери на јачање цивилног друштва, јер је „развој у Србији ишао у погрешном правцу – од растуће корупције до непоштовања принципа владавине права“.
Већ је опште место чињеница да ће Србији бити потребне бар три генерације да се опорави од продужене власти удруженог злочиначког подухвата, од 1988. до данас. Проблем је дубљи од уништене државе, привреде, институција… Уништени су људи. Фантазијама, измишљеном историјом, изгубљеним моралним вредностима и хегемонизмом затроване су и те генерације од којих се сада очекује да поправљају Србију.
Најзад, уочи 1. новембра, убоден је и глогов колац у срце последње културне манифестације у Србији која је колико-толико преживљавала напредњачку потребу да све опогане и униште. После ФЕСТ-а, БЕМУС-а, Народног позоришта, БИТЕФ-а, Нишвила, Гитаријаде у Зајечару… уништен је Сајам књига. Култну манифестацију у региону су због одбијања да се термин одржавања помери да не захвата 1. новембар бојкотовали многи издавачи, а остали су упркос претњама одлучили да затворе штандове на тај дан.
Добро, не сви. Био је отворен штанд који је излагао хашког осуђеника Војислава Шешеља и његова (не)дела. Неки веле да је пропаст Сајма управо почела када се на њему појавио Шешељ, коме су онда масовно притрчавала деца да се фотографишу. Тешио се и писац ових редова да деца трче и да се сликају са мајмунима у зоолошком врту… док та иста деца нису почела да тропрстаре, закукавају о Косову и испредају бајке Милића од Мачве о прапотопском пореклу небеског народа. То би, свакако, могао да буде прилог тврдњи да су и будуће генерације, које би требало да лече Србију, морално упропашћене.
До „војводе“ с печатом државне безбедности ове године допузали су и лидери великосрпске иреденте из Црне Горе. Неки су то шаљиво прокоментарисали речима да су до аморфне масе пришли љигавци, па се очекује хемијска реакција. Снисходљиво поклоњење Кнежевића, Дајковића и још неких показало је да неморал и изопаченост нису везани за данашњу Србију, већ за хегемонистичку фантазију „Српски свет“, која још живи само у машти ортодоксних шовиниста и прилици да се председник Србије још који пут џабе напије на истоименој винској манифестацији.