А ШТО ДА НАС НЕКО ПОШТУЈЕ… ...кад сами себе не поштујемо?

 

Пре – пази сад! – седам година објавио сам текст, као реакцију на додељивање титуле почасног грађанина Београда (сад већ бившем) шпанском министру иностраних дела, Мигелу Анхелу Моратиносу.

Арне и Мали, ја теби велики, ти мени почасни грађанин

 

Назочни почасни грађанин српске престонице се после тога у Београду појавио једном, или двапут, и то је то. Добро, неки други почасни грађани ни толико. Али су Хаиле Селасије, Брежњев или Чаушеску, на пример, и даље дични почасни грађани наше дичне престонице. Видећемо да ли ће се чешће појављивати норвешки амбасадор у Србији Арне Санес Бјернстад, ког Београд жели да окити због помоћи – Обреновцу.

Још је актуелна бисер-сага, с укидањем, па враћањем, па будућим новим укидањем и новим враћањем, имена улицама по вођама СССР трупа које су 1944. „ослобађале“ Београд и успут помагале српским женама да се опусте, после дуже окупације и хладних Германа, а српски мужјаци у једној од две-три наше војске.

zdanov-толбухин телеграф рс

Жданов и Толбухин, ослободиоци

 

Тако су, да би били враћени стари, предратни називи, склоњена имена Бирјузова, Жданова и Толбухина, као и саме Црвене армије, из центра Београда. Кад је Москва рекла „но-но, ми вас подржавамо да Косово је Србија, а ви тако“, брже-боље су имена руских војсковођа додељена џадама којима су се, реално, руски војници и кретали (видети под: силоване српске жене поред друма). Није довољно што су Жданов и Толбухин на листи почасних грађана Београда, међ првима. И улице, ил` ништа од „јужног тока“, хе-хе.

У међувремену, будући да се на највишем државном нивоу, Москва мољака за донацију шест половних МиГова, неко се досетио да би каљаве приградске друмове можда ипак требало препустити Титовим партизанима, а руским херојима неке достојне булеваре. Где ћеш – шта ћеш, булевара има само у Новом Београду, а тамо и неких непотребних улица Гоце Делчева или Похорске (Похорског партизанског батаљона, који је цео изгинуо 1943, прим. аут.). Следећи корак је, дакле, да се улицама на периферији ипак одузму називи руских генерала и маршала, па да се нове улице оките њиховим именима, а већи број грађана по ко зна који пут да мења личне карте и остала документа о свом трошку.

Savo_Kovačević

Командант Сава. Не хучи Сутјеска, већ Миријевски поток

 

Зато је било сасвим логично избацити улицу Саве Ковачевића, хероја НоБ, из центра Земуна, или га „иселити“ да би се Милешевској вратио стари сјај, на неко парче с краја Миријевског булевара. Само кажем.

Бисере са именима улица имали смо и раније: део (преименоване) Хо Ши Минове у Новом Београду, понео је назив „Улица трешњиног цвета„, јер је у њему – Амбасада НР Кине. Трешњин цвет јесте јапански, али свима је познато вековно приајтељство Јапана и Кине, које је помутило само вековно пријатељство Америке и Србије, па је 1999. рашчишћавање плаца кинеске амбасаде помогло да се петнаестак година касније у Улици трешњиног цвета најзад сазида јапанска амбасада. Додуше, сада ће ту да добије споменик и Конфучије, све у духу братства и јединства жутокосооких народа и народности Азије.

хејдар алиев википедија

Слобо, Хејдаре један!

 

У постслобиним годинама, власти различитих политичких опција, али сасма истих способности и интелекта, допринеле су европејизацији Београда с још неколико „пројеката“.
Најпре смо се, за уређење парка Ташмајдан (од неколико стотина хиљада евра) поклонили Азерима, турајући дар-бисту њиховог блаженопочившег диктатора Хејдара Алиева (за кога је, веле упућени, Слоба био мала маца) усред некадашњег српског гробља, где још има заосталих костију, а у чијој су близини, по свој прилици, спаљене и мошти Светог Саве. Азери су, обашка, добили још један спомендарак, у српској Атини.

Жабаев massaget.kz

Можда би написао још једну песму, да је доживео стоту

 

Онда смо, да би ојачали италијанску привреду, договорили одлазак контигента српског националног поноса, „фијата 500 л“ у Казахстан. Како захвалити браћи Казасима, како? Јасно: подизањем споменика њиховом чувеном песнику Жамбилу Жамбајеву (1846. – 1945.), који је своју најпознатију песму написао кад је имао 96 лета. Нисте читали? Како, зашто, кад су толика његова дела преведена на српски и изучава се у нашим школама?

Кад се све сабере и одузме – не треба да се љутимо на друге кад нам кажу да смо „шака јада“, па ни на оне наше кад су спрам народа њежни термином „олош“. Сами себе не поштујемо, што би нас други поштовали.

Брукамо се, бре!


Фото:  wikipedia, politika.rs, telegraf.rs, massaget.kz

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *