Има људи који, тако, упорно плету мрежу лажи, у коју се на крају сами уплету. Мрежу фолирања, обмана и самообмана. Чак и онда када им се то – једном, или више пута – већ обило о главу.
Једно причају једној особи, друго – другој, треће – трећој, а у нешто сасвим десето сами верују. Често верују и у нешто непостојеће, нереално, исфантазирано, и онда се на крају збуне и више не знају ни шта је истина, ни коме су шта и кад рекле, ни шта је реално, ни шта је добро за њих.
Неће, или не умеју, да направе приоритете, да прихвате да је немогуће имати искреног пријатеља/ицу, брата/сестру, љубав(ника/ицу), ако стално балансираш, ако се сваком посвећујеш по мало и ником довољно, ако особу која (ти) је битнија или би то требало да буде подредиш/подређујеш некој мање битној или небитној.
Водити „паралелне животе“ је лепо, али краткотрајно ефектно. Онда се све попут бумеранга сручи, као лавина, на самог мешетара.