Зорана Ђинђића се увек сете 12. марта и 1. августа.
Зорана Ђинђића се сете и када немају решења, кад немају аргументе, када су потребне велике речи… Сете га се кад ваља забашурити сопствене глупости и промашаје, кад народу ваља сервирати неку нову горку пилулу, кад се и сами погубе у јефтиним, бизарним, политичким трговинама… Сете га се и кад се увале у афере и скандале…
Сети га се и позиција и опозиција, небитно кад је ко шта – по потреби. Сете га се и они који су стварно веровали да ће бити боље, и они који се са сетом присећају како је тад било боље. И ко га је волео, и ко није – а ових потоњих је било много, много више. Сад га сви воле.
А реално, Зорана Ђинђића се нико не сећа. Не заиста. Јер да га се стварно сећају, бар неке од његових речи спровели би у дело – а сложићемо се да је изрекао неке ствари које су и визионарске и прихватљиве за све политичке опције и ставове.
Дакле, само демагогија и јефтин ПР, за прикупљање политичких поена.
Него, политичари наши драги, баталите ви цитате Зорана Ђинђића и баците се на дела. Јер овако, овде, где сте нас и како заглибили, нећемо још дуго моћи да држимо носеве изнад површине. А ако морамо да бирамо између живота и будућности нас и наше деце и вас и ваше деце – будите сигурни да таква дилема никад неће постојати.