Знате, овај народ је преживео 78 дана НАТО бомбардовања, за које и две ипо деценије касније говори како је било злочиначко, нечовечно, незаконито, ничимизазвано, геноцидно… Посебно замера због десетак случајева када су погођени цивилни циљеви што је названо „колатералном штетом“, као и због чињенице да је агресија послужла за отимање дела српске државне територије. За бомбардовање не види никакву сопствену одговорност и не признаје злодела која су у његово име и за његов рачун вршена претходних седам-осам година, али и дан-данас због бомбардовања и његових последица мрзи све западне државе, чак и оне које у томе нису учествовале или нису активно учествовале – просто зато што су западне.
Тај исти народ здушно подржава руску агресију на Украјину, којој је циљ најпре био промена власти у Украјини, а кад то није успело – одвајање дела украјинске државне територије и припајање Русији. Наравно, не препознаје никаква претходна руска злодела, Украјинце назива укронацистима, јер то онда оправдава напад на њих, и навија за намерна, прорачуната, неселективна уништавања цивилних циљева, уништавање инфраструктуре, одвођење деце као јаничара и слично. Све види као руску битку за православље и опстанак словенских народа (Руса!), иако је и Украјина православна држава, а Украјинци – Словени. Такође мрзи западне државе јер „НАТО ратује с Русијом преко Украјине, да би је уништио“, а руска победа против Украјине била би у њиховој свести победа Србије над НАТО. Поново.
Знате, овај народ је преживео „Олују“, масовни егзодус побуњеног српског становништва са територија суверене и међународно признате Републике Хрватске на којима је нелегално направио своју „државу“ са циљем да је одцепи. И три деценије касније, ту „Олују“, у којој је несумњиво било хрватских злочина, назива највећим геноидом у Европи после Другог светског рата, највећим етничким чишћењем, хуманитарним злочином. Надаље, избегава сваку могућност да дође до помирења (иако је већина прогнаних у међувремену узела хрватске путовнице), и наравно поново за све крви и из дубине душе мрзи комплетан Запад, с посебним нагласком на Америку, иако је баш она спречила хрватске трупе да заузму Бањалуку и егзодус прошире и на Босну и Херцеговину.
Тај исти народ из дубине душе навија за Азербејџан, који је уништио непризнату (јерменску) републику Нагорно Карабах, после више од три деценије постојања јерменске парадржаве на тлу Азербејџана. Упркос чињеници да је у блиц-кригу на „Републику Арцах“ било азерских злочина и чињеници да је уследио егзодус бар 70.000 Јермена. Оправдање се налази у чињеници да Азербејџан није признао Косово, а заборавља се да то није учинила ни Јерменија. Такође, док се за домаћу употребу инсистира на вери и православљу, овде се не обраћа пажња на чињеницу да је Јерменија држава која је прва хришћанство прогласила службеном религијом, и да су Јермени – православци.
Морални аспект овде пада у други план, пред шизофреним цепањем.
Једног дана ово ће се предавати на катедрама за психијатрију.