Неки људи у јавном простору упорно имају потребу да инсистирају да Црногорци као народ не постоје, односно, да су Црногорци – Срби. Одрођени. Такорећи, издајници српског рода. Само географски појам.
Други људи у јавном простору то раде перфидније: у реду, Црногорци су народ, нико им не оспорава, али, морају да признају да су српског порекла. Да су настали од Срба.
И једнима и другима је заједничко да немају благе везе са неком струком, која би се бавила питањима генеалогије или и једне сличне науке, на било који начин. У највећем броју случајева, о томе нису ништа ни прочитали, упоредили, од историјских извора познате су им само тврдње неколицине модерних српских историчара најчешће склепане у дневнополитичке сврхе као и све остало из њихових уста или пера, никад ни једног Црногорца о томе чули нису, никад једно другачије мишљење или научни доказ.
Оно шта је чињеница у стварности, у пракси, у животу је да постоје Срби, и да постоје Црногорци. Као што у свету постоје на стотине, на хиљаде других народа и народних група. И зачудо, али изгледа не случајно, у модерном свету, данас, само Руси и Срби имају потребу да доказују да су неки други народи непостојећи или да воде порекло од њих. Не знам за Африку, нисам се бавио.
Руси, нпр, сад тамане Украјинце с идејом да су исти народ, ампак одрођени. У случају Срба, на мети су осим Црногораца, и Македонци, Бошњаци и Хрвати.
Ја, наравно, сада нећу да се бавим ни доказивањем, ни оповргавањем ни једне тезе. То је с једне стране залуда работа, посебно на интернет медијима и друштвеним мрежама које обилују „научницима“, а са друге стране, иако је моје знање предметног питања у односу на огромну већину неупоредиво веће, не сматрам да га имам довољно за квалификовану расправу о томе.
Ја, у ствари, хоћу да вас питам – шта вам је? Да ли бисте волели да сте нормални?
Имате чињеницу да један народ постоји у пракси. Ви га убеђујете да не постоји. Шта мислите тиме да постигнете? Неко ко постоји, сада ће, после вашег агресивног убеђивања, да каже „е отворили сте ми очи, ја не постојим, ја сам ипак неко други“? Аха, хоће, све трче. Једино шта ћете постићи је контра-реакција, односно, да се припадници тог народа удаљавају од вас, да вас доживљавају као непријатеље, да вас мрзе, и да – као сви неупоредиво мањи и угрожени – вребају прилику да вам напакосте.
Или: шта конкретно имате од тога да вам Црногорци признају да су пореклом Срби? И не само шта добијате, већ – која је сврха такве жеље? На страну што ћете (и тако) пробудити инат, па вам нико то неће „признати“ чак и да мисли тако. Али, шта је сврха? Кад Црногорци признају да су пореклом Срби, они су мање вредан народ, па треба да зависе од вас, поступају по вашим жељама и наредбама, и никад не воде политику своје државе, већ „терцирају“ политици Србије? Или нешто четврто, ево не знам, реците ми ви. Дајте ми сврху тог свакодневног испирања мозга.
Замислите Енглезе да малтретирају Американце, Канађане, Аустралијане, Новозеланђане… с тиме, да не постоје, већ су Енглези, или да треба да признају да су настали од Енглеза? Свакодневно, у медијима, на мрежама, у културном животу, кроз присвајање културе и историје, кроз негирање посебности.
Људи, у пракси, народ постоји. Дефинисан, са свим осећањима, с посебностима, с историјом и културом. Настао кроз исте процесе и на исти начин као сви народи на планети. Настао пре или после Срба, настао од Срба или независно од њих, сасвим је свеједно. Небитно. Кога је брига и кога треба да буде брига?
Шта то мења?
Сем, ако заиста немате намеру да избришете постојање једног народа (откуд знам зашто, да би повећали бројност свог, или изашли на обалу Јадрана, или нешто двадесето), која је сврха? А ако желите да избришете постојање једног народа, знате ли шта је то? Онда само немојте да лелечете кад вас неко назове геноцидним народом, јер баш то призивате, желите или чините, тако се поступцима легитимишете, ма шта вербално гргољали.
И онда очекујете да вас воле, поштују, признају као блиске, као комшије?
Аха.