Померила се пажљиво, трудећи се да кревет не зашкрипи или да га превише не заљуља; смакла је покривач са себе, и тихо на прстима кренула ка купатилу.
Џаба. Годинама већ имам лак сан, и како се често шалим: тешко заспим, али ме је зато лако пробудити.
– Где си се ти упутила – промрмљао сам једва разговетно, осећајући – или мислећи да осећам – остатке њене унутрашњости и синоћњег вина, измешане у удрвенелим устима.
– Нисам хтела да те пробудим – избегла је одговор.
У прво време нашег познанства, давала је одговоре и на питања која нисам постављао. Последњих дана, често је избегавала да одговори, или просто одћутала.
Месечина је обасјавала тело згодне, једре жене. Њена бледуњава нагост у контрасту са црном косом, још ми је била у видном пољу.
– Није лепо отићи без поздрава, Драгана. Тако би лако могла да убијеш самопоуздање једном рањеном мушкарцу на прагу кризе средњих година.
Још једно белило: Драганин осмех. По томе сам је запазио, тај осмех ме је опчинио, био је ту у сваком моменту. Драгана је, уопште, била једна весела млада жена, чија је животна радост расла са сваким проблемом који ју је ломио. А имала је проблема много више од просечног човека.
– Нисам хтела да одем без поздрава. Забога…
Нисам био сигуран да ли у то да верујем, или је то оно синоћно вино налагало.
– Али, хтела сам да се спремим, па да се онда поздравимо…
– …на брзину, да не могу да те заговарам, да што пре излетиш – наставио сам, покушавајући да одглумим осмех док ми се балица од спавања спуштала низ браду. У моменту сам схватио да је и поред осмејка, звучало безобразно.
– Није ово ништа лакше теби, него мени. Знали смо да ће до овог тренутка доћи. Од почетка.
– Знам, знам, не кукам. Али није да не бих покушао да те спречим, само да сам мало мање рационалан… Јеботе, волео бих да сам мање рационалан.
Драганин једва чујни, али болни уздах, био је разлог да сам себи кажем „завежи, кретену„. „Не буди себичан, теже јој је него теби„.
Сада сам седео у кревету. Устајање би значило да је ухватим за руку, и не пустим. Ђаво га однео, мислим да сам хтео да је ухватим за руку и не пустим. А то значи да се нешто чудно дешава са мном.
Још један разоружавајући осмех:
– Смем ли сад у купатило?
Још један глуп осмех:
– Али остави отворена врата, да ми не шмугнеш!
– Какав си ти човек!
– И немој боса по плочицама!
Враголасти кикот. Отишла је у купатило. Шум воде био је доказ.
Посегао сам за чашом, у којој је још било неколико капи ноћашњег вина. То се чинило као најмудрији потез у том моменту.
– Још један каберне, ма шер? Грехота је да целу боцу оваквог вина попије једна мушка џукела, сама.
– Не могу. Морам да кренем. Знаш. И знаш да ниси џукела. И знаш… ма, све ти знаш – изашла је из купатила и хитро навлачила ствари.
Сад, ваљда први пут од кад сам је срео, није било оног осмеха на Драганином лицу. Сагла се да навуче хулахопке, а ја сам, овако кратковид, у соби коју је обасјавала само месечина, био сигуран да сам видео како се једна издајничка суза споро и болно излила на тепих.
Проговорио сам после неког времена.
– Све знам… И дођавола – прочистио сам грло, јер нека болна кнедла га је изненада заузела – нешто није у реду с овим вином, ствара ми мучнину.
Пришла је и прстима ми прошла кроз косу. Ја сам и даље седео у кревету, сада већ немоћан да се померим.
– Буди добар. Чувај тај дух. И косу – насмејала се. – И знаш, знам да знаш, уселио си се ти негде овде – принела је лагано шаку до срца – недостајаћеш ми. А то нисам желела – шака јој је сад била на мом образу…
… а ја сам схватио да сам као избезумљен љубио ту шаку, тек онда када је Драгана примакла усне мојим, украшеним трулежом, балама и ноћним смрадом, и пољубила ме.
– Позваћу такси кад сиђем доле.
Окренула се и брзим кораком изашла.
Журила је на аеродром.
Код куће, у Јужној Африци, чекао ју је муж.