Данас, на дан великог, свенародног, митинга за спас Косова и душе Србије, прилично незаинтересовано, у поређењу са свом страшћу коју сам сличним приликама испољавао у претходним годинама, шетам ћерку, уживајући у њеним трапавим корацима, веселом смеху, препадању кучића и незаустављивом, али и неразумљивом, брбљању.
Онај ЈА пре неколико година, и овај ЈА, дефинитивно нисмо исти.
Онај ЈА би био у првим борбеним редовима митингаша, крцат оптимизмом да ће сутра бити малчице другачије и боље, управо због тог сопственог микронског доприноса.
Овај ЈА некако летаргично и песимистички прихвата чињеницу да сва галама овог света, сви милиони Србаља на трговима градова остатка Србије, неће утицати на чињеницу да су велики шнајдери, по ко зна који историјски пут, скројили балканско одело по својој мери.
Разочаран сопственим песимизмом, решење тражим у самоспознаји, а утеху у мудрости и трезвености пристиглој ми са другим по реду истицањем личне карте.
Размишљам о томе како нам се ништа од овога не би десило, или бар не у тој мери, на тај начин и у таквом обиму, да томе свему нисмо припомогли.
Шта је могло, а шта требало да се учини… Е, мој генерале, добар ли си стратег у тренутку док остатке твоје војске на бојном пољу прождиру лешинари.
Да ли нам је злохуди Милошевић оправдање за све? Сме ли да буде? Да ли је просто могуће, по логици и вероватноћи, да су он и његов тим баш све учинили погрешно?
Шта смо могли ми, отрежњени, освештени, отргнути из ланаца комунизма и чељусти Баба-Јуле? Да ли нам је седам година било мало да бар донекле поправимо Слобиних 14?
Зашто смо толико некритички веровали у добронамерност оних, чије смо намере баш због сопственог освешћења тек могли да прочитамо?
Зашто смо ћутали забављени јадом кад је падала Крајина, кад је бомбардована Српска, кад су нам чупали Космет? Да ли у знак покајања због оних труба и застава, којима смо пратили тенкове ка Словенији, колцета на Тргу Републике којим смо славили капитулацију 1999, или “оних” хладњача?
Или нам је више приличило покајати се на какав други начин?
Зар нам Рамбује заиста није могао бити школа за Беч?
Замислимо ли се, да ли је ико заиста веровао да ће Слобина глава на тањиру бити довољна? Да ли су они, које нико није гонио да се послом политичара баве, смели у то да верују? Или је систем “упропасти фирму, па је продај” свесно примењен и за случај државе?
Зар је оргија шиптарске “скупштине” у Приштини била толико изненада, да сви редом у фотељи брекћемо после недељног ручка, незаинтересовано гледајући на ТВ пусте улице Београда, вербално згрожени због таламбаса на југу? Да ли је било средине између дивљања шачице пијаних навијача и организованог протеста пет дана касније?
Па и сад да се све тумбе окрене, неком невероватном игром судбине или Божијим провиђењем, па да се Србија уз подршку света врати на Космет, да ли би заиста знали шта ћемо с тим, или би то опет послужило да се попут пијаних жена почупају наше политичке иконе око грама уског интереса и (не)признавања личних заслуга због космичке повезаности са самим Богом?