Rezultati izbora u Srbiji iznenadili su sve, pa cak i one koji su, naizgled, veoma ubedljivo pobedili.
Kazem „naizgled“, jer je neizvesno da li ce ubedljiv rezultat koalicije minornih politickih stranaka i Demokratske stranke biti dovoljan za formiranje vlade, ili tek samo „Pirova pobeda“.
Prvo, zabluda je da je “proevropska Srbija” odnela pobedu, jer kad se saberu glasovi onih koji su u kampanji zagovarali, u najmanju ruku evroskepticni stav, ispada da njih ima (nekoliko, ali ipak) vise.
Drugo, u ovom trenutku se kao „prirodni saveznik“ demokratama pojavljuje jedino DS-otpadak, Liberalno-demokratska partija. A to znaci, kada se saberu poslanicka mesta mogucih koalicionih partnera, dobija se samo 115 poslanika, dakle, 11 manje nego sto je potrebno za formiranje stabilne vlade. Cak i uz poslanike manjinskih strana – opet nedostaju bar cetiri mandata.
Sta onda DS moze da uradi?
Koalicija sa Svpskom vadikalnom stvankom za sada izgleda nemoguce – zbog dijametralno suprotnih stavova o Evropi, ali i zbog onog „kriminala i korupcije“, cijim je rasciscavanjem Tomislav Nikolic mahao kao obecanjem za kad pobedi.
Bljutavost odnosa u preminuloj vladi poslednjih nekoliko meseci (a rekao bih i cele poslednje godine tog protivprirodnog bluda) nagovestava i da savez sa DSS, makar bio najlogicniji, nije i izvestan. Uostalom, cini se da je Vojislav Kostunica spremniji cak i da izlazi na izbore dok zuto ne izbledi, nego da se sada „uvladjuje“ sa „Koalicijom Canak – DS – …“.
Zato je s zute strane „najmirisniji“ novi, mada jos veci protivprirodni blud… ma kakvi, to je pre nekrofilija… u savezu DS sa dosad omrazenim socijalistima. Tako ce prvoborci sa trgova i ulica, udisaci suzavca i primaoci pendreka (a boga mi i metaka) imati prilike za interakciju sa „Malim Slobom“ (da vas podstim, to je bio „nickname“ Ivice Dacica u vreme kad je bio portparol SPS-a).
A koliko je sve to (ne)realno?
Socijalisti, osokoljeni povecanjem podrske u birackom telu, tesko da ce prihvatiti otvoreni savez sa onima koji su ih skinuli sa vlasti, Hagu izrucili milog im vodju (kog se nikako ne odricu, a Boga mi, i ne stide) i ukinuli im sve privilegije moci. Ali, ne treba zanemariti opciju da starim politickim kalkulantima bude isplativije da “iz senke” podrze manjinsku vladu DS (+pratnja) – LDP (zlurad li sam, sta li je, ali stalno gresim u kucanju, tipkam “LSD”), nego da ulaze u otvorenu koaliciju sa drugom po redu strankom za formiranje vlade – SRS, i njenim mogucim partnerom (bar po Nikolicevim zeljama), DSS.
Zaista, ova druga kombinacija (SRS,
Meni je tu pokazatelj Tadiceva recenica odmah posle izbora, u kojoj porucuje, parafraziram, da nece dozvoliti da nas stranke, koje su dobile manje na izborima, formiranjem koalicije povuku u proslost.
Ume Boris da lupi pa da ostane ziv, ali, sumnjam da je ovime zeleo da nagovesti kako bi bio spreman da, ukoliko se udruze SRS, DSS i SPS (sa sve koalicionim partnerima) da provocira gradjanske nemire ili kakav drzavni udar, sto je neke zabrinulo. Ne, mislim da on, jednostavno, prilicno „priziva“ manjinsku podrsku SePSe (a secate se ovoga, ljudi sa trgova?) i sam je sebe ubedio u to da Dacic shvata da mu je savez sa DS „pasos“ za demokratski imidz SPS, da sebi (Tadic) moze da priusti strogu samodovoljnu poruku pre svega sopstvenim biracima u trenucima veselja.
Socijalistima, dakako, tako nesto odgovara, sto da ne: i prethodni put kad su dali podrsku manjinskoj vladi bili su samo na dobitku, i ojacali stranku i poziciju u politickom zivotu Srbije. Ali, to ne znaci – na primer – da socijalisti (i koalicija) iz iste perspektive ne bi mogli da podrze manjinsku vladu SRS – DSS – NS. Sa Kostunicom imaju lepo iskustvo od proslog puta.
Ono sta me buni je sledece: ako je Tadic spreman za komplot sa socijalistima, zasto onda ne napravi tzv. Veliku koaliciju sa nekadasnjim manjinskim partnerima socijalista, Vadikalima? Potpuno bi isto breme preuzeo na sebe (ili zaista misli da bi mu neko od glasaca DS oprostio savez – makar i tajni – sa SPS, a ne bi sa SRS?), samo bi Srbija dobila stabilniju vladu.
Uostalom, sta stoji na putu da se sada ucini ono sto se cinilo logicnim jos u vreme samoproklamovane nezavisnosti kosmetskih Siptara – da se formira koncentraciona vlada, ili vlada nacionalnog jedinstva? Mozda tu ideju sprecava strah da bi narod mogao da shvati da je to bilo najkonjukturnije resenje jos u februaru, i da smo dzabe “glasovali”?
Svejedno, savez sa SPS, makar i kao podrska socijalista manjinskoj vladi, lako bi mogao da okruni sada suverenu poziciju DS, narocito ako posle nekog buduceg, skorog gafa Evrope (zasto li sam siguran da je to sasvim izvesno?) Srbija bude morala opet na biralista.
1 thought on “KUKU NAMA – DO BORISA MILOGA”