И тако, ја се повремено (изнова и изнова) изненадим какав се све талог и шљам наскупљао у српском (србијанском) новинарству. Иако сам тога реално свестан већ дуже, ваљда је то оно људско – потиснем у подсвест и верујем да је боље него што је заиста, док се не догоди нешто минорно, али довољно да ме врати у реалност.
Добро, постоји ту и неколико рационалних објашњења – на пример, сад сваки тајкун који је опљачкао народ, или неки тајкун „из увоза“ (бивше југословенске републике, нпр.), или кафеџија, аутолимар, продавац сапуна… може да буде власник медија; медија је у моменту све више, јер је бар интернет неограничени ресурс у који је улагање минимално; да би се ти медији попунили, потребно је новинара, али они су скупи, траже нормалне плате за своје знање, па се посеже за „новинарима“: три разреда основне школе и научене команде Ctrl-C и Ctrl-V сасвим довољно за то „новинарство“; понуде медија, упркос томе, није довољно, јер се гаси више него што се оснива: зато новинара и „новинара“ има на кило на тржишту, јер суштински, најчешће раде посао који може да ради и Жика Обретковић; свесни да је данас лако ући у новинарство, ухлебљење траже и налазе и они који су пропали у другим професијама; одржавање медија скупо, колико год да је, одржавање „новинара“ јефтино: па је то оборило и цену новинара; упркос што имају два удружења и неколико синдиката, новинаре у пракси нико не штити, а синдикати више не купују ни полутке…
Особито ме фасцинира какви се све облици називају „главним и одговорним уредницима“. Заиста ми је тешко схватљиво да власник медија (ко год био и одакле год му паре за газдовање) ангажује за глиодгура облик полуписмен, опште необразован, диваљ и бахат. Очекујеш профит, а њега треба да ти донесе „звезда“ каквог риалити шоу програма, изазивач ексцеса на спортским догађајима, ког запослени не поштују јер редовно урла на њих? Очекујеш профит од вечито пијаног лика са очигледним комплексом ниже вредности, који гађа запослене разним предметима, опет без икаквог поштовања у колективу? Очекујеш профит од комплексаша, који кризу средњих година ублажава дрпањем колегиница по редакцији, и поново – ког нико не поштује? И тако редом.
Главни уредник треба да је ауторитет, новинарски и људски. Апсолутни ауторитет, рекао бих, који изазива и дозу страхопоштовања. Господин од главе до пете, и у сваком смислу. Неко ко „све зна“ и „за све има решење“, чак и кад није тако (а не може да буде, јер нико није такав) – зато што има сараднике који то „покривају“. Главни уредник мора да има циљ, визију, јасан пут. Да не решава ствари ад-хок и не прави експерименте на основу сна претходне ноћи. Главни уредник мора да има на реалности заснован углед у заједници и поштовање запослених…
И тако, маштао сам довољно. Можете и ви са мном. Пробудићемо се кад-тад, свеједно је,и опет ћемо бити у смрдљивом медијском свињцу званом Србија.
Tuzno je, ali glavni urednik u Srbiji treba samo da slepo slusa svog
gazdu i da brani njegove interese (politicke, poslovne…), a ne da
brani cast profesije Zato se na takvim polozajima i nalaze neki
Tijanici, Simonovici, Jovanovici i slicni, a ne pravi profesionalci