Дванаест дана, само, тог априла 1941, трајао је оружани отпор југословенске краљевске војске оружаној сили Тројног пакта. Са застарелом техником и војном доктрином, нереалним и превазиђеним ратним планом – који је предвиђао растегнуту одбрану целе граничне линије – и, коначно, уз много неспособности, некомпетентности и издаје, пре свега, хрватског кадра, ипак је пружен велики отпор, па су, рецимо, Немци само 6. априла, изгубили више војника него у Арденима (*).
Гледано по родовима, највише је „зубе“ непријатељу „показало“ Ваздухопловство, али је оно и најбрже уништено. Најмање ратних дејстава, што стицајем околности, што због чињенице да су већину командног кадра чинили Хрвати – имала је Морнарица. Па ипак, неколико херојских и родољубивих дела у Морнарици – на Јадрану и на унутрашњим водама – уписано је златним словима у војну и историју витештва на овим просторима.
Херојски се борило неколико речних монитора („Драва“ и „Морава„, пре свих), а посебно је остала у историји записана судбина овог првог. Упркос очигледној издаји команданта Речне флотиле, Едгара Ангелија, који је наредио предају Немцима, „Драва“ је одбијала нападе четири мађарска брода и немачке авијације, оборена су бар четири авиона – по неким извештајима чак 14, артиљеријом је тукла аеродром у Мохачу одакле су полетали бомбардери на Београд, али је 12. априла погођена бомбама и потонула. Погинуло је око 70 чланова посаде. Спасило се само 7 подофицира и 6 морнара, а командант, поручник бојног брода I класе Александар Берић, херојски је жртвовао живот уз војнички поздрав застави са командног моста.
Застарели план одбране Немцима је био познат одраније: последњи је распоред војних објеката доставио издајник Владимир Крен, пилот, Хрват који је пребегао својим авионом, 4. априла. Издаја је била присутна на свим деловима фронта. Хрвати су масовно дезертирали, изводили диверзије, а многи од њих су хапсили војнике и официре Србе и Словенце. Већ 10. априла, у новоформираној Хрватској војсци, нашао се: 31 генерал, 228 пуковника, 245 потпуковника, 254 мајора, 1.005 капетана и 417 поручника из састава ЈКВ.
Пред прекаљеним панцир дивизијама, са две године ратног искуства, стајала је војска са коњичким јединицама, застарелим топовима које је вукла стока, и мање од 120 тенкова, од којих су многи били из времена Првог светског рата. Насупрот око 2.500 разних авиона Герингове „Луфтвафе“ и италијанског РВ, ЈРВ је имало само око 450 апарата. Обалу су браниле једна застарела крстарица, четири разарача, четири подморнице и укупно 28 малих бродова, махом застарелих.
Како год – од државе, чији је национални доходак у том моменту по глави становника износио једва 70 долара, а за куповину једног тенка било потребно 800 – 1.600 таквих доходака), која у тренутку напада није довршила мобилизацију ни до половине, и којој је тешко уводно бомбардовање разбило и оно мало комуникационе и организационе способности – могло би се рећи да је чак пружен и јак отпор, упркос прилично скромном резултату.
Посебно је интересантна била ситуација на Јадрану. Командни брод Флоте била је застарела крстарица „Далмација„, произведена још 1899. у Бремену. Једини бродови озбиљније ватрене моћи били су разарачи „Дубровник“ (поринут 1931.), „Београд“ (1937.), „Загреб“ (1938.) и „Љубљана“ (1938.). Од осталог бродовља, вредни пажње били су само моторни торпиљери, њих осам (из 1937. године) и два из 1927, као и четири подморнице (произведене 1926. и 1928. године). Остало су били или застарели бродови, или борбено нефункционалне лађе. Морнаричко ваздухопловство имало је око 150 хидроавиона.
Крстарица „Далмација“ (раније „Ниобе“) уместо да буде изрезана, продата је Краљевини СХС 1925. године. Преграђена је и модернизована у Киелу. Када је 1926. пристигла у Тиват, испевана је песма у њену част, „Првом крсташу„. Наоружана је поново тек 1927. У Априлском рату, „Далмација“ је прва отворила ватру, на италијанске авионе између Пераста и Прчња, ујутро 6. априла. Италијани су је заробили 17. априла и преименовали у „Cattaro“. Смањен јој је „чин“ је у топовњачу, јер је већ јако застарела, и коришћена као школски брод и за нападе на партизанске положаје. Кад је Италија капитулирала, запленили су је Немци, прво је назвали „Zenta“, а онда јој је враћено оригинално име „Niobe“. Због лоше видљивости у ноћи и магле, „Ниобе“ се 19. децембра 1943. насукала на пешчани спруд у ували Св. Анте, на јужном делу острва Силбе. Током ноћи 22. 12. 1943. енглески торпедни чамци МТБ 298 и МТБ 276 (стационирани на Вису), напали су крстарицу, и погодили је са два торпеда. Крстарица је тиме трајно била онеспособљена и посада ју је напустила. Тако насукана трунула је све до 1952. године (по неким изворима 1949. године), кад ју је „Бродоспас“ из Сплита одвукао у резалиште.
Разарач „Дубровник“ изграђен је у Глазгову, а поринут маја 1932. Њиме је Краљ Александар отпутовао у Марсеј, њиме је његово тело враћено у земљу после атентата. У априлском рату врло брзо је остао без већег дела посаде, која је дезертирала, па су га заробили Италијани. Преименован је у „Премуда“, и пренаоружан. Служио је као пратња конвојима за северну Африку. У тренутку капитулације Италије брод се налазио у Ђенови у ремонту. Немци су га заробили, преименовали га у ТА-32 и пренаоружали са 3 топа 105мм претворивши га у противавионски брод. Потопљен је у Ђенови 25. априла 1945.
Разарач „Београд“ завршен је 28. априла 1939. у бродоградилишту у Нанту. Био је први брод у склопу планиране модернизације југословенске флоте: остали разарачи те класе прављени су у Сплиту. Оштећен је бомбом на мору код Шибеника и заробљен у Боки Которској, где је упућен на поправку, 17. априла 1941. Италијанска морнарица га је преименовала у „Sebenico“ и користила га је као пратњу конвоја ка северној Африци. Капитулација Италије га је затекла у Венецији, где је био на ремонту. Немци су га оспособили за службу крајем 1944. и дали му ознаку ТА-43. Тешко је оштећен дејством артиљерије у Трсту, где га је посада потопила 1. маја 1945. године.
Разарач „Љубљана“ завршен је 17. децембра 1939. у Сплиту. Имао је удес 1940. код упловљавања у шибенску луку, потонуо је, али је ускоро извађен и послат на ремонт у тиватски „Арсенал“. Ту је и заробљен 17. априла 1941. Преименован је у „Lubianu“ и послат да прати конвоје ка северној Африци. Насукао се 1. априла 1943. код Туниса и уништен је следећег дана нападом савезничке авијације.
Авиони III хидропланске команде свакодневно су извиђали обалу од Корчуле до реке Бојане и непријатељске луке Бари, Бриндизи и Драч, који су 3 хидроавиона из Боке Которске бомбардовала у ноћи 10. априла и оштетила неколико бродова. A авиони 20. хидроескадриле тих дана нападали су италијанске бродове у Бриндизију и на рути Бриндизи-Драч. После вести о капитулацији полетело је 16. и 17. априла из Боке 16 хидроавиона, од којих се 1 срушио код рта Платамон, 1 принудно слетео на пучини, 4 вратила у Боку, један остао на Криту због кратког долета, а 8 типа ДОХ и 1 СИМ-XИВ преко Крфа, Саламине и Крита стигли у Александрију.
Трећи из групе нових разарача био је „Загреб„. Такође је израђен у Сплиту, у служби је био од новембра 1939. Априлски рат дочекао је у Боки Которској и, упркос првобитном плану, ту и остао са свим осталим бродовима. Једино „право“ ратно дејство имао је одбијајући нападе италијанских авиона. Командант брода, капетан корвете Никола Кризомали, није наређивао никакво дејство коме се посада надала, морал је падао, тако да је до 16. априла већи део посаде напустио брод. Једино су поручници бојног брода, Србин Милан Спасић (1909. – 1941.) и Словенац Сергеј Машера (1912. – 1941.), покушавали да са привезаних бродова прикупе довољно посаде, да макар „Београд“ и „Загреб“ исплове ка Егеју и прикључе се савезницима.
Нису успели. Официри с брода су се договорили да пловило не предају непријатељу у руке. Интересантно, капетан Кризомали се – према неким изворима – сложио да се брод потопи, иако је касније био у Павелићевој влади. Према другим изворима, два млада официра су га буквално истерала с брода. План је био да Спасић и Машера поставе експлозив, потпале га и да се евакуишу с остатком посаде. Ипак, они су донели одлуку коју им је њихова официрска част налагала. Иако их је, према неким изворима, сам Кризомали на силу покушао да угура у чамац којим би се евакуисали.
Према званичним италијанским подацима, Флота ЈКРМ оборила је пет њихових авиона. Исто толико југословенских авиона у борбама су уништили Италијани. Плус, око стотину на земљи.
Када су сви отишли с брода, класићи Спасић и Машера упутили су се према противавионским топовима на крми, у пуној ратној опреми. Заузели су бродски став гледајући према Ловћену. Један другоме су потом стргли ознаке чинова са рамена. Загрлили су се снажно и пољубили. Онда су се поново окренули према Ловћену и стали мирно.
Један од њих се сагнуо и нешто покренуо. Тог тренутка се чула страховита експлозија. Пошто су погледи посматрача били уперени према онима на крми, видели су како су њихова тела полетела кроз ваздух, а потом је ударни талас експлозије побацао на земљу и неке од посматрача на пола километра удаљености. Хероји Спасић и Машера раскомадани су као и њихов брод.
Неколико дана касније, море је избацило остатке Милана Спасића. Италијански командант је 5. маја дозволио да се Спасић сахрани, са свим војним почастима. Чак је на сахрани говорио један италијански официр. Машерино тело није пронађено, а главу су нашли мештани села Брдиште и сахранили је у тајности. Тек крајем осамдесетих, његова глава је пренета на гробље у Љубљани. Спасић и Машера су 1973. проглашени за Народне хероје, као једини припадници Краљевске војске који су добили тај орден.
„Хисторија показује мало примјера оданости својој земљи као што су је показали Машера и Спасић. Они су тиме изрекли и највишу осуду онима који су заборављајући на своју и част заставе под којом су служили, кукавички флоту предали непријатељу. Кад се сјетим тих двају јунака, дође ми пред очи споменик команданту Наполеонове гарде у бици код Ватерлоа, генералу Камброну – ГАРДА УМИРЕ, ГАРДА СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ! Ово је гесло било мотив који је водио наше јунаке Спасића и Машеру, када су одлучили да баце рукавицу у лице кукавичуку и издаји. Слава им!“- записао је у својим мемоарима капетан бојног брода Иван Керн (1898. – 1991.), Словенац, човек који се такође супротставио издаји и расулу, и 17. априла 1941 из Боке за Египат испловио са торпиљеркама „Дурмитор“ и „Кајмакчалан„.
Управо те моторне торпиљерке доказ су да је било могуће превести можда и целу флоту савезницима, а можда на бродовима и нешто копнене војске. Јер, начин на који је Керн (потом контраадмирал, министар у избегличкој влади, па први командант Ратне морнарице ЈА) извукао торпиљерке кроз италијанску блокаду показује да је блокада била слаба и да ју је било могуће преварити.
Наиме, када су чули за капиталуцију, са торпиљерке „Кајмачкалан“ и „Дурмитор“ искрцао се највећи број Хрвата и нешто Словенаца. Њихова места попунили су српски морнари и решили су да исплове. Капетан Иван Керн остао је веран заклетви краљу. Запловио је ка Отрантским вратима спреман да буде потопљен пре него да се преда без борбе. Ноћу, 17. априла, стигли су на Отрант. Италијански брод их је светлосним сигналом упозорио да је блокада на снази и да ће пуцати. Словенац са торпиљерке је исти сигнал вратио са свог бродског рефлектора и Италијани су били убеђени да су у питању „њихови“. Таквој храбрости, лукавству и „ратном безобразлуку“ нико се није надао. Прошли су поред Кефалоније и Крита и стигли у Египат.
Последњи командант Краљевске морнарице био је капетан корвете Јосип Саксида. Он је носио надимак „чувар Краљеве морнарице“. Захваљујући њему флота се није припојила Енглезима и остала је под југословенском заставом. Овај официр био је једини морнарички официр који је учествовао у пучу 27. марта. Био је ожењен Београђанком, на Сењаку је имао кућу, а историја га памти и по томе што је после пуча 27. марта у Радио Београд донео „писмо краља“ којима подржава пучисте. Писмо је, наравно, било лажно, а прочитао га је поручник корвете Јаков Јововић, чији је глас толико личио на краљев да је и краљ Петар признао „да није веровао шта прича када се чуо“.
Торпиљеркама се у Александрији прикључила подморница „Небојша„. Она је била једна од две подморнице (друга је „Смели“), која је уопште испловила на борбене задатке током априлског рата (Бар-Бриндизи-Драч-Валона), али нису имале контакте са непријатељем. Капитулатнско расположење, ширено и преко таласа радио-Загреба, помогло је да већина официра и морнара Хрвата и заповедник Словенац напусте и овај брод.
Официри „Небојше“, Срби, решили су 16. априла да се пробију из обруча и не прихвате предају. Команду је преузео поручник бојног брода прве класе, Ђорђе Митровић (1905. – 1970.). Официри Митровић, Ђорђевић, Пажин и, најмлађи од њих, Иван Мишковић, кренули су по Боки да сакупљају другу посаду. Мислили су да ће ићи тешко, али чим се прочуло да има оних који неће да капитулирају и морнари и кадети на школовању почели су да се јављају. За њима, почели су да стижу политичари, потом и други официри. Један пешадијски официр држао је пиштољ уперен у своју слепоочницу пред подоморницом, за случај да неће да га укрцају. Однекуд се у броду нашао и слепи путник – четранестогодишњак, откривен тек на пучини.
Стотињак људи, дупло више од предвиђеног броја, тискало су у подморници када је ујутро, 17. априла, запловила ка Александрији. Пратили су их пехови – квар електронског компаса, останак без струје… Путовали су данима, израњајући више пута између италијанских бродова. Избегавали су минска поља, нападе авиона, подводне бомбе… Десет дана касније стигли су на одредиште и одмах се укључили у акције савезника.
До оштећења 1942, ова подморница је чак излазила на Атлантик. Капетан Митровић прво је прешао на британски бојни брод, а онда је постао изасланик краљевске владе у Риму. После рата отишао је у Канаду, а у родни Београд се вратио 1970. Умро је после само шест недеља...
Нови командант – више „чувар“ – 1942. постао је онај млади Иван Мишковић. А када је на крају рата посада распуштена, Мишковић је савио ратну заставу и ставио је у недра. Подморница „Небојша“ је поправљена и у новој Југославији служила под именом „Тара“. Ратну заставу је капетан Мишковић у Лондону предао Ђорђу Кулићу, авиомеханичару ескадриле хидроавиона, и заветовао је да је чува. Кулић, будући без порода, касније ју је дао др Ђорђу Керцу, професору с Кембриџа. Он је заставу 2011. пристао да уступи Војном музеју.
Када је остарели капетан Мишковић, који се после рата вратио у Југославију, чуо да је застава сачувана, позвао је преживеле другове да их почасти због срећне вести. У скромној кафани у Блоку 70 срце му је препукло, у 92. години, док је наздрављао.
Застава је стигла у Београд два дана касније.
(*) др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије
Фото: http://www.bokanews.me, http://www.mycity-military.com, brodovi.net, mycity-military.com
1 thought on “ОСВЕТЛАЛИ ОБРАЗ ОТАЏБИНЕ Прича о јунацима Краљевске морнарице Југославије”