Када сам, пре осам година, први и до сада једини пут ишао на Крф, путовао сам аутомобилом од Солуна ка Игуменици, тада новим ауто-путем „Егнатиа одос„. Сећам се да су ми основне импресије биле – брз одлазак „под облаке„, фантастични планински пејзажи и очаравајуће долине, и ужасних, али ужасних 80-ак километара старог пута. Тих неколико деоница спуштања са „Егнатиа одоса“ на стари пут, узани, уз безброј серпентина и непрекидном двоструком пуном линијом, биле су довољне да се запитам како су ти људи уопште живели, док је такав био цео пут од западне обале Грчке и Јонског мора, ка Солуну и централној путној жили од Ђевђелије према Атини.
„Егнатиа одос“ је у међувремену комплетно завршен, и верујем да би сад било право задовољство провести се још једном, аутомобилом до обале Јонског мора, пролазећи кроз фасцинантне пределе, најпре Периферије (област, регија – највећа јединица административне поделе Грчке) Западна Македонија, а онда Периферије Епир.
Епир
Епир на грчком значи – „континент“. Врло континент, рекао бих, јер је у питању права планинска област, алпске климе, а чине је стење и планине, прекривене жбунастим растињем, и насељене медведима, вуковима, лисицама, срнама и рисовима. Вау! Иако су Београд и грађанска мајчина линија у мени прилично припитомили биће са црногорског крша, генетика је чудна работа – и ето објашњења што су погледи на планинске венце и долине Епира у мени изазвали усхићење слично оном кад улазим у Монтенегро.
Сама периферија Епир покрива површину од око 9.200 км² и има око 350.000 становника. Главни град је Јањина, са око 70.000 душа, смештен на језеру, у чијем средишту је острво, познато по гастрономском специјалитету – жабљим батацима. Осим овог града, познати су и Артапарге и Игуменица.
Додони
Елем, као и сваки део Грчке, и Епир је крцат историјом. Да поменем добро очуване остатке зидина, театра и одеона код места Касопи у централном Епиру, па ископине старог града који је саградио Октавиjан када је извојевао победу над Марком Антонијем и Клеопатром, које се налазе код Никополиса, у близини Превезе, а постоје и остаци амфитеатра код Додониjа, што је један од најбоље очуваних старих театара у Грчкој.
На 3 километра од Јањине, постоје и пећине Перама,које садрже сталактите и сталагните. Епир је „дом“ најдубљег кањона на свету, Викоса, чијих је 1.600 метара уписано у „Гинисову књигу“. Овом регијом протиче и најчистија и најхладнија река Европе, Воидоматис, чија је температура усред лета – само шест степени!
Камени мост
Са економског аспекта периферија Епир је сиромашна област, са ситном индустријом. Због стеновитог терена, земљорадња је отежана. Гаји се дуван око Јањине, а развијен је и риболов. Епир је регија са великим бројем плантажа поморанџе и лимуна, које окружују залив Анвакикос.
Сивота
Зато, туризам постаје главна привредна грана ове регије. Планине зими имају доста снега, па је Епир постао атрактивна дестинација за скијаше. Такође, честа су камповања у близини реке Лоурос, која се користи за речни туризам. Али, ипак, највећи адут ове регије је летњи туризам, и фантастична обала Јонског мора, на којој су летовалишта Сивота, Превеза, Парга, Врахос… Око Сивоте има много предивних „тајних“ пешчаних плажа, а заласци сунца у Парги или Превези су, веле, нешто неописиво.
Епир је и гастрономско задовољство. Он је „место рођења“ сјајне супе од печурака са грчким јогуртом, „Алевро“ пите с купусом и сиром, јагњетине с црвеним вином, ориганом и мајчином душицом, „Додонис“ фета сирева, салате од грилованог поврћа, слатке баклаве с лешницима… Све то заливено винима, која једина у Грчкој носе ознаку „Дебина“ – симбол квалитета планинских винограда: бело „Глинавос“ из Зице и црвено „Катоги“ из Мецова. Треба ли да вам кажем онда шта је главни адут Епира у мојим очима?