Србија и Срби већ традиционално и већ деценијама жигошу, презиру, оспоравају интелектуалце, дајући предност полуобразованим медиокритетима наоружаним крупним речима, слатким митовима, измишљотинама и илузијама.
Интелектуалаца је зато у Срба све мање, а медиокритета све више. То је, на жалост, сасвим логичан процес. И, опет – на жалост – неповратан. И води ка претварању у чисто, суштествено зло, које на концу само себе уништава.
И даље ће овде свака паметна мисао наићи на критике, оспоравања, подсмех, анализе и денунцијације оног ко је изрекао… док ће глупост, фантамозгарија, бесмисао често наићи на одобравање и у ретком случају на завитлавање, уз подразумевано несхватање опасности те исте глупости или фантамозгарије.
И коликогод пракса показује сву трагичност таквог приступа, коликогод пораз за поразом нагоне на револуционарну промену правца, коликогод је видљиво да Србија и Срби више, на жалост, немају ни пријатеља ни савезника, осим једног лажног пријатељства у подједнако догматизованој источњачкој деспотији – све иде по старом, до извесног болног ударца о земљу, више не отрежњавајућег већ на жалост уништавајућег.
Ето, сав овај увод, да би сте само знали да прочитате и умели да примите у свест овај цитат Латинке Перовић, јер је драгоцен. И јер ја и даље не губим наду да ће овај народ и земља које волим успети да се спасу упркос свему.
„Србија коначно треба територијално да се одреди.
Она не може да претендује на то да подели Босну.
Не може да претендује на то да има доминацију у Црној Гори.
Не може да претендује на то да уређује живот Срба у Хрватској.
Не може на крају да прихвати тај замрзнути конфликт на Косову. Косово се држи о врату Србије. Она због Косова не може да се помери.“