Последњег дана 2012. године објављен је – тако се мислило – последњи број штампаног издања магазина „Њузвик“. „Дигиталци“ су ову „смрт принта“ једва дочекали као доказ упорно понављане тезе да „принт нестаје“, да све преузима дигитал.
Но, само нешто више од године касније, „Њузвик“ се вратио у штампаној верзији. Упркос несташици хартије и нагло нараслој бризи за шуме.
Изгледа да „принт“, дефинитивно, није умро. Штавише, десет година од славодобитног сеирења „дигиталаца“ над гашењем штампаног издања „Њузвика“ – изгледа да принт почиње да живи нови живот.
„Дигиталцима“ и даље није јасно да оно шта они недотупаво зову „садржај“, а ми „аналогни“ смо знали да су то вест, информација, репортажа, чланак, коментар… не „производе“ некакви копирајтери или како-год-их-већ-зову, већ и даље, усред дигиталних времена, као и у аналогним – догађаји праве вести, а новинари их бележе, чак и „плајвазом на артију“, и тако редом, да не апсолвирамо сваки облик новинарског изражавања (то се, између осталог, код чика-Неше плаћа; бесплатни образовни „садржај“ имате на мом сајту Небојшина медијска школа – https://nessko.wordpress.com).
Елем, нема модерног, здравог, цивилизованог, напредног друштва, без озбиљног, јаког, ангажованог новинарства. А њега нема – без успешних, независних, добро плаћених новинара.
Дигитално копи-пејствовање, рабљење принта од корице до корице, продавање текста за паре или необјављивање текста опет за паре – нису новинарство. И маскирани под тим лажним називом нису ни потребни модерном, цивилизованом, демократском, здравом друштву, чак су опасни. То су разни облици пропаганде, Пи-Ар-а, оглашавања… и тако их и треба звати.
Мислите о томе. Пре него што попљујете све новинаре изједначавајући их са онима које су вам под именом „новинари“ сервирали они који су упропастили државу, а за себе покрали све шта могу.