Да ли је Александар Вучић, једном једином реченицом у Москви, изменио спољну политику Србије, и државу дефинитивно приволео „једном царству“?
Реч „царство“ овде није случајно употребљена, јер у Србији многи оргазматично Русију доживљавају као царевину, а Владимира Путина као руског – али и српског – императора. Путин, наравно, није далеко од аутократског лидера каквих је Русија у прошлости имала на претек (види под: „страдање руске опозиције“), али Вучићева експлицитна тврдња „Србија никад неће увести санкције Русији“ много је значајнија од изражавања покорности царским инсигнијама и признања вазалног статуса.
Коначно, ово потоње – признање вазалног статуса – Србији је изгледно и неминовно већ најмање четврт века, и било је само питање која ће од две опције вазалства – Русија или Запад – бити прихваћена. Пошто је у Србији емотивно увек испред рационалног, догодило се оно вероватније. Изјава Александра Вучића, да „Србија никад неће увести санкције Русији“ и коначно је Србију изместила на Исток, без обзира на то колико ће се српски председник у наредном периоду трудити да, пре свега западне савезнике, увери у непроменљивост спољне политике Београда и „посвећеност чланству у ЕУ“.
СРБИЈА, РУСИЈА И НАТО.
ПРОЧИТАЈ ВИШЕ ОВДЕ.
„Србија никада неће увести санкције Русији“ је тако постало ново српско „боље рат него пакт“: симбол нерационалног јуначења и апсурдног инаћења. Да, рећи ће неко, тиме смо сачували образ, али смо, рећи ће други, свесно жртвовали будућност. То сад, на жалост, већ постаје српска историјска парадигма.
И не, санкције Русији свакако нису биле основaна опција, и ни један озбиљан европски и амерички политичар није на томе инсистирао. Упркос тврдњама које су наизменично пласирали српски „медији“ и руска пропагандна средства. Јер да јесте било инсистирања, онако како Запад инсистира, или би се то већ догодило, или би се много раније десио српски пут на Исток. Избор је начињен и упркос томе да Кремљ није инсистирао на њему, бејавши сасвим задовољан досадашњим понашањем Београда – које је најмање Србији ишло на руку.
Отуда, није било нужно руском императору тако јавно и експлицитно рећи да „Србија никада неће увести санкције Русији“. Не само зато што Путин, очигледно, много боље од Вучића зна како ствари стоје, и што је „избалансирана српска спољна политика“ очита цена за „принципијелни руски став према Косову“. И не само зато што је тиме Србија дефинитивно исекла грану на којој седи.
ЗАОКРЕТ ЗА 180 СТЕПЕНИ, ПОСЛЕ ИЗЈАВЕ ПРЕМИЈЕРКЕ?
Наивно би било веровати да опредељење – Запад или Русија – не би уопште дошло на ред. Али је још наивније веровати да је то сада било нужно. Упркос чињеници да је Путин извесно притискао Вучића, очекујући конкретнији доказ љубави како би се наставила подршка. И упркос можда најзначајнијем резултату овог сусрета – руском „обећању“ да ће се актинво укључити у решавање косовског чвора, ако се ту нађу и САД… А то је моменат који Србији тренутно улива сигурност, али и Вашингтону поручује да је руска војска на границама, те опет позицију Србије своди на успутно игралиште две велике силе.
Како било: историја потеза ове власти у Србији у комбинацији са изјавама из неких поузданих извора, наговештава да је по ко зна који пут у спољнополитичким односима Србија дала много више него што се тражило. И да је овдашња дипломатија, којој је ваљало да у ситне детаље припреми посету председника, са све предвиђањем или сазнањем обавеза које га очекују, и прелиминарно „препегла“ све мегаломанске захтеве друге стране, по ко зна који пут доказала дилетантизам, неспособност и нестручност.
КАКО ЈЕ У РЕГИОНУ?
Наредни период ће изгледати попут оних Андрићевих покушаја у Берлину крајем марта и почетком априла 1941. – само што ће западни савезници сада, за разлику од бесних и фрустрираних нациста онда, и даље с осмехом примати српске државнике и обасипати их хвалоспевима о „фактору стабилности на Балкану“. И неће, наравно, бити садистичког бомбардовања, као удовољавања мазохистичкој максими „боље гроб, него роб“. Напротив, мало је вероватно да Европа и САД измене своје видљиво понашање.
Још ће бити помоћи, повластица, сарадње. Неће се прекидати неки пројекти. Јер, чланство Србије у ЕУ, никад до сад и није било императивна потреба Брисела. Унија је, такође, у Београду редовно добијала шта год да је тражила. Најновија изјава српског председника у Москви није први корак српске шизофрене спољне политике, већ њена кулминација.
Ипак, уверавање западних савезника из Београда да „Србија остаје при својим раније преузетим обавезама“ убудуће ће бити безуспешно у досадашњем капацитету. Карте су, уосталом, сада отворене. Више ништа није остало за блеф. Не би било за чуђење, да сада ЕУ и САД реално (али свакако опет не јавно) и поставе услов увођења санкција Русији, за било какву озбиљнију сарадњу са Западом, па и за наставак евроинтеграција. И да управо стварна немогућност испуњења тог услова, отежана свакако за „фактор Косово“, Србију дефинитивно зацементирају као јединог реалног савезника Русије, осим Белорусије, у Европи.
Фото: rtv.rs, Predsedništvo Srbije,Tanjug/AP
Klasično kurvanje, koje će se obiti gradjanima Srbije o glavu, mada upravo zbog takve politike se i obija, dugi niz godina. Da li i jedna država Evrope ide putem, kojim mi idemo? Da li još neka država Evrope vodi ovakvu politiku , na dve stolice pa dupe kroz procep? Prosto je nemoguće da je ostatak Evrope glup, a mi najpametniji. Za rad čega, za rad interesa pojedinaca iz vrha vlasti koji imaju lične interese u Rusiji, kao npr. Nenad Popović. Klasično loženje naroda, obnevidelog u slepoj i neuzvraćenoj ljubavi prema Rusiji. Naši sadašnj vlastodršci ne žele iskreno Srbiju u EU, deklarativno da, suštinski ne, jer bi pojedini onda završili kao Sanader. Našim političarima odgovara muljak, kao što je i sama Rusija. Srbija je paradigma Rusije.