То што је Ана Брнабић изјавила да, парафразирам, ако Србија буде морала да бира између ЕУ и ближих веза са Русијом изабраће ЕУ – није ништа друго до огољена истина, реалност и једина логична и практична могућност.
Србија је историјски део Европе, њој је из више разлога нужно да уђе у ЕУ, и бесмислено је да Србија буде једини, изоловани савезник Русије у Европи, притом онај глупи – који своје савезништво базира на емоцијама, а не на интересу и користи. Слична је ситуација и са НАТО. Једино што се у овом потоњем случају чини да нико Србију неће стављати пред императив чланства.
Будуће чланство Србије у ЕУ не искључује пријатељске односе са Русијом, док год се Русија не супротстави интересима организације чији је Србија члан. То је, ваљда (или: би требало да буде), јасно и Москви, која је, међутим, суочена са потпуним крахом своје европске политике, очигледно одлучила да до бесмисла притиска свог јединог потенцијалног савезника у Европи. Колико год то било против интереса саме Србије.
Србија, без обзира на промене влада, деценијама води исту политику, која је посвећена испуњавању услова за пуноправно чланство у Европској унији. Уосталом, и сам (председник Русије, Владимир) Путин је више пута јавно подржао жељу Србије за улазак у ЕУ – те нема места исчуђавањима и замерањима. Очигледно је, међутим, да тајно тај став није толико искрен и добронамеран.
Елем, Брнабићева није рекла ништа погрешно или нетачно – али све шта је иза тога (она лично и Србија преко других представника власти) урадила је дозлабога погрешно, а сам расплет толико индикативан.
Уследило је класично руско шамарање, у духу најбољих стаљинистичких традиција и 1948. Клекни, покај се и моли баћушку. Само што је 1948. било више муда у овом народу.
Брже-боље прање пред Русима, потпредседника Владе и министра иностраних послова Ивице Дачића, показало је да заиста, мимо Устава и здравог разума, Србија има два премијера: једног за показивање, и другог који реално води политику. Једног који треба да фингира прозападну оријентацију Владе, и другог који је задужен да чеше тестисе Москви. Немам проблем с тиме што се Дачић понижавао лично – он је навикао да од себе прави будалу, и ми смо навикли да се понаша као циркуски мајмун – имам проблем што он представља државу у којој живим и што је његов мазохизам у ствари понижавање Србије. Срамота.
Следила је Вучићева понизност пред амбасадором РФ у Београду. Као противтежа присуству на прослави америчког државног празника. По мени – оба случаја и обе појаве далеко од достојанства шефа државе. И саме државе на чијем је челу.
Али, премијеркино покајничко уручивање стенограма „спорног“ интервјуа руском амбасадору је био врхунац. Очигледно јесте да је премијерка претрпела „рибање“ на Андрићевом венцу. Ипак, тешко је веровати да је ово удвориштво плод само тог „рибања“: чини се да је пре тога пало „постројавање“ из Москве. Уручивање стенограма премијеркиног интервјуа амбасадору стране државе, чиме се она правда због ставова који јесу државна политика, није само случај без преседана, срозавање личног и политичког дигнитета, потпуно понижавање, већ и директно пљување председнице српске Владе на сувереност државе чији је суверенитет по Уставу дужна да брани. Чему било какво правдање било ком амбасадору било које светске државе, због спровођења политике на бази које је Влада и изабрана и са којом је јасно и гласно цео свет упознат? И где су политика и дипломатија у основношколском маниру „чико, нисам ја то урадила, овде све пише“?
Или је и то показатељ да је Брнабићева само некарактерна марионета у рукама Александра Вучића, и да је на то место изабрана само зато што актуелног шефа државе ни на који начин не може да угрози?
Седење на две столице је немогуће. И то треба да буде јасно и Русима и овдашњим руским супозиторијама. Али од тога је још горе потпуно полтронство и изостанак става, карактера и достојанства, који су манифестовани одмах после интервјуа „Блумбергу“, без обзира на неспорност изреченог у интервјуу. Такав тип људи и политичара гади се чак и Русима.
Фото: kurir.rs, politika.rs, novosti.rs