Зашто се не купују новине као раније? Зашто се тиражи дневне штампе суновраћују?
Један део одговора је свакако у истини да је дигитал преузео тржиште, задовољавајући и овако скромне информативне потребе становништва. Томе треба додати и „терцирање“ телевизије, која попуњава све преостале празнине у информативним потребама.
Зашто су информативне потребе скромне? Вишегодишње – циљано и свесно! – заглупљивање становништва, банализовање информације и њеног значаја и засипање лаким скаредним садржајем дало је резултата, а приде – вест је поклекла пред пропагандним садржајем.
Други део одговора садржан је у чињеници да су штампани медији или остали без извора финансирања, или су ти извори строго контролисани и сада имају манипулативни карактер. Оног момента када су медијима одузети адвертајзинг (поклоњен спољним агенцијама) и продаја (киосци поклоњени криминалцу – да штампа не би имала „монопол“), уз механизам контроле знан још из социјализма – преко штампарија – могли смо да заборавимо на основне функције штампе.
Ако је за утеху, то није дело садашње власти: то је реликт пост-ђинђићевског периода, дарак који ако не би искористила, свака следећа гарнитура била би луда. То, међутим, даље љуља поверење читалаца у штампу.
Наравно, трећи део одговора је у чињеници да се штампа недовољно брзо прилагођавала, а и кад је колико-толико држала ритам, чинила је то у погрешном правцу. Столицу под вешалима додатно су љуљали „штампани медији“ основани плански и са циљем да не буду медији већ средство пропаганде и заглупљивања. „Стара“ штампа је онда почела да се јури са њима, уместо да их пусти да се сами ваљају у блату у коме професионалци немају шта да траже. Или унапред губе битку.
То наравно није и не сме да буде алиби, али ова последња тачка одговора сама по себи нема значај оне прве две.
ПРОЧИТАЈТЕ И ОВО
Додуше, сам себи се смејем кад се сетим да сам пре двадесет година прогнозирао расплет и убеђивао у ком правцу дневна штампа и магазини треба да се крећу. Зашто не ликујем над чињеницом да сам по ко зна који пут био у праву, зашто се „само“ смејем? Горко се смејем. Зато што од „принта“ и ја живим.
А он је, реално, данас сведен на хартију за прање прозора. Без угледа, без утицаја, најчешће само огласна табла или пропагандно средство (што је потребно супротно идеји и суштини новинарства)…
Не директно у вези са овиме, али не и мимо тога – криза на тржишту хартије, убрзање живота, дигитализација свих сфера свакодневног функционисања… само су додали гориво. Ту телевизија некако плива на маргини, захваљујући пре свега забавним садржајима, али штампани медији, пре свега дневна штампа, плаћају цену.
„Дигитал“ је преузео информативну улогу – иако доминантно и то у погрешном правцу – упркос чињеници да је дигитал само другачија платформа од хартије, за све оне вредности и предности које има штампано новинарство. Или, да појасним: „дигитал“ без принта, бар у садашње време, није и потпуно информисање; принт без „дигитала“ није брзо и правовремено информисање.
Ове елементе – као и неке споредне, а сад непоменуте – сам више пута разрађивао на блогу, тако да сам намерно избегао детаљисање. Ово је, у ствари, кроки једне пропасти из које ја сада не видим излаз. Морала би најпре да постоји озбиљна политичка воља, а њу немају ни ова владајућа гарнитура ни већина њених опонената. А када би тога и било, народ би поново морао да се учи на валидност информација, на њихову вредност, на потребу довођења у везу, на размишљање.
Најзад, било би потребно школовање скоро потпуно новог новинарског кадра, јер је материјална и вредносна обезвређеност посла многе отерала из професије, у нешто уносније; многи су већ пензионери, а значајан број, на жалост, је у ономе што називамо „небеском редакцијом„. Ово шта данас ради у штампаним медијима најчешће уопште нису новинари, већ пропагандисти; а где има „новинарског штофа“ недостаје образовање.
Дакле, можда „повратак принта“ не би био тако неизводив, да 90 одсто оних који се сад ките именом „новинар“ нису апсолутно неспособни да то изведу (изнесу), односно, да пруже ишта више до политички и национално острашћеног, заглупљеног, лажавог копи-пејст пропагандисања и додворавања. Најзад, не би требало заборавити ни чињеницу да дигитал не би своје садашње позиције предао „без борбе“, јер већина дигитала данас живи од антиинформације, од преписивања, од скривеног оглашавања, од неодговорности за изнето и написано, од антиновинарства, коначно. Као и модерни адвертајзинг. Као и силни креатори јавног мњења.
А ми новинари смо превише брзо и превише лако издали оне од којих смо/би могли да очекујемо помоћ и заштиту.
Ето, требало је да буде кратко, а испао есеј. Да ли има сврху? Тешко, сем да је мени нешто лакше док се нова каменчина у желуцу не сакупи.