НЕ УБИЈА ОРУЖЈЕ, УБИЈАЈУ ЉУДИ

 

 

Не убија оружје. Убијају људи.

Оружје није само револвер, пиштољ, карабин, сачмарица, аутоматска пушка…

Оружје може да буде и нож и виљушка. И парче стакла. И пољопривредна алатка. И мотка. И камен. И секира, дабоме.

Оружје је и возило.

И реч. Изговорена или написана, свеједно.

Оружје је и људско тело. Кад се мишићи тако „нагрувају“ у теретани и од свог тела направи оружје – јер такав човек једним ударцем може да убије неког слабијег од себе. А то се види (и) по неравномерном раду на мишићима: ноге се, скоро по правилу, занемарују.

Све смо то, а и много што-шта друго, имали на менију претходних 30-ак година. Историја вели да је било и пре тога, чак и када се крило, или су наша сећања непоуздана.

Где је, онда, разлика? Разлика је у томе како се то средство подобно да повреди или здравље наруши, држи и употребљава. Разлика је у свести и одговорности. Разлика је у ономе шта нес чини људским бићем и одваја од животиње. Разлика је у савести и психичкој стабилности. Разлика је, дакле, у нама.

И оружје са дозволом може се, наравно, искористити за извршење кривичног дела. Некад умишљајно, некад нехатно. Некад због непажње. Некад злочин оружјем изврши баш онај ко га најлегалније и најпозваније носи, да би њиме штитио народ и државу. Разлоге за то наћи ћете ако опет прочитате оно шта пише с почетка. Али је легално оружје у суштини под контролом, као и његови власници. Зна се колико га је, где, ко је држалац, ко плаћа редован годишњи порез…

Оно шта није под контролом је илегално оружје. Оно шта није под контролом је и све ово што је претходно набројано као оружје, иако већину тога право не третира тако до самог извршења.

Не морамо се сетити само најскоријег случаја, кад је брат брату одрубио главу секиром. Сетимо се оних који су страдали од премлаћивања. Од бахате вожње. Од парчета стакла.

Забрана легалног оружја – односно, оног које се по слову закона користи за личну заштиту – никад и нигде није довела до смањења броја кривичних дела. Уосталом, неке статистике наводе да је проценат кривичних дела извршених легалним оружјем – једноцифрен. Једино је, као и свака прохибиција у историји, довело до повећања броја нелегалних примерака.

Што се легалног оружја тиче – оне који имају дозволе за држање и ношење треба, наравно, редовно контролисати, посебно како и где то оружје чувају и организовати редовне здравствене односно психијатријске прегледе. Такође, треба контролисати места где се то оружје легално може употребити (стрељане).

Али, ко и како контролише нелегално оружје? Оно које се по правилу свесно и умишљајно набавља за вршење кривичних дела. Можда не увек за конкретно дело, али, умишљајно је и оно „да држава не зна“. Како, уосталом, контролисати набавку и употребу оружја „на црно“?

А теоријски би и илегално оружје могло заувек остати неупотребљено – иако је само његово набављање под великим моралним знаком питања – да нема убилачког ума, убилачке свести, убилачке идеје. А кад њих има, све може да послужи као оружје, па и наоштрена четкица за зубе или шприц испуњен ваздухом.

 

ПОДЕЛИ:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *