ИСТОРИЈА НА РЕЧНОМ ДНУ
Шта све крије речно дно Саве и Дунава код Београда, а шта запуштена шипражја на обалама ове две реке?
Најкраће речено – историју.
Историју, коју ми, традиционално већ, не знамо да ценимо, јер у Срба – опет традиционално – историја почиње њиховим рођењем.
Елем: олупине бродова, рушевине античких грађевина, остаци праисторијских животиња и многе друге археолошке драгоцености, од римских времена до данас, налазе се на дну око 2.000 километара пловних путева Србије. У овом тексту, позабавићу се само лађама, и само акваторијем Београда.
Стицајем околности, највише је историјских лађа потопљено или насукано у акваторију Београда. То није чудно. Лоциран на ушћу две пловне реке, Београд је кроз историју био стециште и пролазна лука трговачких бродова, седиште речних флотила и поприште бројних битака. Још у Средњем веку имао је велико бродоградилиште. Сачувани подаци сежу до 1494. године, када је из Италије доведен мајстор Кинтијус да гради „фусте“ – лаке бродове плитког газа, на једра и весла. У 16. веку у београдском бродоградилишту обнављана је османска флота, после пораза Мехмет Али-паше у бици код Лепанта 1571. Претпоставља се да је прво бродоградилиште било у близини данашњих „Полетових“ терена.
Зна се да је на дну Дунава и Саве на ширем подручју Београда, око 100 различитих пловила. Тонуло је и више, али су многи бродови после хаварија вађени, па поправљани или сечени. Како су лађе страдале? У сударима, у олујама, у ратовима… Прва потапања забележена су још у 15. веку – 1440, када је турски султан Мурат Други нападао град, потопљено је „неколико“ бродова, а 1456, током турске опсаде, још три.
Од тада, и формално, речно дно Саве и Дунава постало је „рај“ за археологе.
Код Бежанијске косе, Турци су 1789. потопили пет бродова Демета Дурса.
На дну ушћа су и остаци трговачког брода потопљеног у лето 1792. Била је то житом натоварена лађа Нићифора Жигића.
На истом месту потопљен је брод турског бродовласника Хасана Барјактарија, у зиму 1799.
Непознати пловни објекат, потопљен је у првим деценијама 19. века, на потесу скеле у Умци.
На ушћу Мокролушког потока, 20. маја 1806, Срби су потопили турску шајку са 100 војника.
Брод новосадског трговца Николе Петровића потонуо је на ушћу Тамиша 1861. године. Разнесен дејством српске обалске артиљерије, 10. септембра 1914. године на истом месту потопљен је аустријски патролни чамац.
Мађарски брод „Алкотмањ“ потонуо је 29. јула 1914, али не због успешне српске обалске артиљерије, које није честито ни било, већ због – минирања железничког моста преко Саве. Мост је срушен да би се онемогућила аустроугарска композиција пуна војника. У тренутку рушења конструкције, „Алкотмањ“, пун војске, је пловио испод… Рушење моста тако је било – „једним ударцем, две муве“. Тај железнички мост, илустрације ради, од 1884. када је подигнут, рушен је и опет подизан четири пута.
Није, ипак, српска артиљерија била невешта. У марту 1915, код Ритопека, потопила је парни теретни брод „Белград“ (1900.). Брод је још на месту где је потопљен.
Много пловила – чак 112 – потопљено је или оштећено у Чукаричком рукавцу 16. марта 1929. због кретања леда. Лед је одатле носио пароброд „Земун“ све до ушћа, где је потонуо.
Парни путнички брод на точак, са две крме, „Авала„, сударио се 12. јуна 1935. са парним тегљачем „Спасоје“ и потонуо.
Први српски пароброд, парни тегљач „Делиград“ део је оне историје која није сачувана. Потопила га је сопствена посада 6. априла 1941, километар узводно од ушћа, да не би пао непријатељу у руке. Овај брод направљен је у Француској 1851, а купљен од Русије, указом кнеза Михаила, 1862. Први заповедник био му је поморски капетан Божо Радоничић, из Боке которске. „Делиград“ је ушао у историју и тиме што је 1867. одвезао последње турске посаде из Србије.
Иначе, када је „Делиград“ потопљен, посада се пребацила на пароброд „Танаско Рајић„, јер је план био да се морнари свих потопљених пловила повуку до Шапца. У ноћи 10. на 11.април се поновила историја из Првог светског рата. Сви су заједно страдали када се конструкција минираног железничког моста обрушила на ову лађу управо у тренутку њеног проласка испод. Погинуло је 170 припадника Ратне морнарице, са „Делиграда“ и других потопљених бродова, и четири члана посаде „Танаска Рајића“. Још једна илустрација хаоса који је овде господарио у првим данима рата.
У непосредној близини „Делиграда“, посада је 12. априла потопила и речне мониторе „Сава„, „Морава“ и „Вардар„. „Морава“ и „Сава“ извађени су током 1942, поправљени и коришћени као део флоте НДХ. О „Сави“ ће бити још речи у наставку текста.
У част „Делиграда“, исто име је понела најновија српска самоходка, саграђена 2004. године.
Аустријски монитори су код дорћолског кеја почетком јула 1914. потопили парни тегљач на вијак „Кицош“ (из 1891.). Извађен је и поправљен, али други немачки талас није издржао: потопљен је 1944. у Чукаричком рукавцу.
Код данашњег Панчевачког, тада Моста Краља Петра, потопљен је парни тегљач на точак, „Вулкан„, 31. октобра 1918.
На остатке „Вулкана“ 1. новамбра 1927. налетео је „Штросмајер„, парни путнички брод на точак (поринут 1869.), и он је потонуо. А на истом месту је октобра 1944. нестао моторни шлеп „Велебит“ (из 1906.).
Парни путнички бродови „Франше д`Епере“ и „Загреб“ сударили су се код Аде Хује у ноћи 7. марта 1931. године. „Загреб“ је оштећен, „Франше д`Епере“ је потонуо.
ЈОШ ТАЈНИ ДУЖ ВОДОТОКОВА
На дну Дунава крај Прахова, још лежи 150 немачких поморских бродова, потопљених 1944, када су нацисти покушали да их извуку из Црног мора до Немачке.
У близини Прахова су пре неколико година изронили и остаци античког римског пристаништа.
Олупине су испливавале и на Сави код Хртковаца и на Дунаву код Петроварадина.
Монитор „Драва“ је од првих дана априлског рата 1941. водио велику битку са немачким авионима и бродовима. Оборили су 14 и тешко оштетили 16 авиона, као и два патролна брода сила Осовине. Али, 12. априла 1941. године, на Дунаву у близни Челарева, монитор је потопљен, погоцима више од 30 бомби. Потонуо је са 78 чланова посаде и командантом, поручником бојног брода Александром Берићем.
Министарство културе је 2003. финансирало истраживање остатака Трајановог моста код Кладова, дугачког 1.158 метара и највећег у античком свету. Скенирање је завршено наредне године, откривени су стубови моста на дну Дунава, али је пројекат заустављен 2005.
Савезничко бомбардовање 17. априла 1944. претворило је бежанијски зимовник у гробље бродова. Страдало је 30 лађа, међу њима „Катарина Харле„, тегљачи „Кајмакчалан„, „Краљевић Марко“ и „Босна„, путнички бродови „Краљица Марија“ и „Цетиње„.
Лађа „Отаџбина„, парни путнички брод на вијак (из 1896.) наишао је 1. септембра 1944. код Умке на мину и потонуо заједно са шлепом „Нишава„. Погинуло је 70 путника и један члан посаде.
У Чукаричком рукавцу, 18. октобра те године, потопљен је „Сидхавн„, багер рефулер, који је у другој половини тридесетих година коришћен за насипање подручја ушћа, како би се градио – Нови Београд. Ето, сад знамо да Нови Београд није био комунистичка идеја, на њему се активно радило од пре рата. О томе је више писао колега Зоран Николић, у књизи „Тајна Новог Београда„.
Један затворени шлеп, ДРП 35706, потопљен истог дана, и данас лежи на дну (некад рукавца, сада) савског језера. Да знате, кад се купате.
На Дунавском пристаништу 18. октобра, потопљен је парни тегљач на точак, „Ибар“ (из 1889.).
И у земунском пристаништу, 18. октобра 1944, три дана пред само ослобођење града, потопљено је много пловила. Међу њима миноловац „Петар Зрински“ (поринут 1855.), парни тегљачи „Сисак“ (1911.) и „Божић“ (1899.), и други.
Истог дана Немци су на дно Саве послали и парни тегљач на точак, „Шабац„, из 1869. године.
Отворени шлеп „Костолац 14„, 23. октобра, на путу из Панчева ка Београду, наишао је на мину код Вишњице. Тада је страдао и генерал Иван Милутиновић, касније народни херој, који је био на броду.
У октобру је потопљен и парни путнички брод на вијак „Смедерево“, заједно са моторним чамцем „Раде“ и сенкерима који су чинили део пловидбеног састава. Налетели су на мину у ноћи 24. на 25. октобар.
Немци су при повлачењу 18. новембра 1944. на Ади Хуји потопили много бродова, али, већи део њих је касније извађен и поправљен.
У јесен 1944, по речима сведока, два немачка брода налетела су на британске мине, бацане из авиона, у близини ушћа Саве у Дунав. Њихове олупине највероватније још леже ту где су потонуле.
Код Беле стене још лежи затворени шлеп БПБ 6769, који је 3. новембра 1944. ту налетео на мину.
Чудна је судбина брода „Словенац„. Парни тегљач на точак, изграђен 1913. у Будимпешти, припао је Краљевини СХС после Првог светског рата. Због плитког газа претежно је пловио по Сави, али је 1944. наишао на мину код Иванова на Дунаву и потопљен. Поправљен је, али је само неколико месеци касније, код Београда, опет потонуо. И још једном је поправљен, али му је судбина запечаћена 25. априла 1945, кад је налетео на магнетну темпирану мину узводно од Јарка. Остаци му се и дан данас налазе уз леву обалу Саве, где је потонуо.
Највећа мирнодопска несрећа на београдским рекама десила се 9. септембра 1952, када се парни путнички брод на вијак, „Ниш“ (из 1896.), на путу од Београда ка Земуну, захваћен јаком, орканском, олујом, преврнуо и потонуо. Тачан број погинулих никад није утврђен, јер је званично продато 106 карата, а брод – регистрован за 60 путника – је, по изјави капетана, већ био пребукиран, па је зато и одлучио да исплови раније. Углавном, број страдалих се креће између 128 и 160 путника и три члана посаде. Мој деда-ујак, млад и снажан, успео је да се извуче. Своју тадашњу девојку није успео да спаси. Највише путника удавило се у бродском салону, у који су ушли због кише, а после нису могли да изађу због притиска воде на врата која су се отварала према споља. Брод је са дубине од 14 метара исте ноћи, извадила дизалица „Соча„. Проглашена је тродневна жалост, а породицама страдалих исплаћено осигурање од по 50.000 тадашњих динара. Ипак, о томе се није много писало, нити је обављена озбиљнија истрага (на пример, што је на брод упркос упозорењима, уграђена лакша машина, па је изгубио стабилност), страдали су сахрањивани малте не тајно, јер је сутрадан ваљало достојно обележити Дан морнарице, дакако непобедиве и непотопљиве социјалистичке силе. О томе је у роману „Бродолом“ писао мој пријатељ и колега Влада Арсић.
Брод је, иначе, брзо поправљен, јер није имао озбиљнија оштећења, добио је ново име – „Сента“ и једно време је пловио на редовној линији између Смедерева и Ковина до 1956. године. Крајем седамдесетих година исечен је у панчевачком „Бродоремонту“.
Брод „Косово“ (направљен 1915.), некада „Југ Богдан„, био је парни тегљач на точак. Данас је заривен у леву савску обалу, 13 километара пре ушћа Саве и тамо чами већ неколико деценија. Од уништења чувају га грађани.
Последњи је потопљен „Сип„, моторни теретни брод од армираног бетона (поринут 1943.), у савском пристаништу 2010. Оваквих бродова сачувано је свега три у свету.
ДЕСЕТ КУЛТУРНИХ ДОБАРА
Министарство културе је 2005. за културна добра прогласило десет бродова, који се данас већином налазе у таквом стању, да су нит` културна, нит` добра.
Тегљач „Војводина„, саграђен у Немачкој 1916, насукан је на сувом доку бродоградилишта у Кладову. Некада се звао „Вајхел„, а после тога „Добро поље„. Слови за накомплетније очуван парни тегљач код нас.
Парни путнички брод „Цар Никола Други„, из 1898, направљен је у Немачкој. Капацитет му је био 800 путника и 30 тона терета. Саобраћао је између Шапца, Београда и Радујевца, тад великог пристаништа на Дунаву. Наша посада га је потопила 1915, али су га Немци извадили и ремонтовали 1917. Уговором о миру враћен нам је 1926. Од 1938. је у хуманитарној служби, возећи Јевреје који беже од Немаца. У то време брод се звао „Краљ Петар Први„. Током рата, Немци су га крстили „Урфар„, после рата се кратко звао „Тито„, онда је добио име „Сплит“ и возио путнике од Београда до Прахова. Седамдесетих је постао ресторан, у њему је дискотеку „Маја“ једно време држао мој друг и колега Михаило Јешић, а од 1992. брод је у Кладову, где труне на сувом доку.
Оклопни наоружани брод „Уна“ (1913.) био је део Угарске ратне флотиле и учествовао у бомбардовању Београда 1915. Наоружан је био са два „шкодина“ топа и три митраљеза. По завршетку рата припао је Мађарској под именом „Мунка„, Први пут је потонуо после пожара који га је задесио 1919. године. Обновљен је 1920. и продат једној румунској, под именом „Козио„. Совјетске трупе заплениле су га 1944. и користиле као миноловца. Крајем те године, по други пут је потонуо – страдао је на задатку, ударивши у мину код Старог Сланкамена. Из Дунава је извађен 1945, обновљен и прекомандован у флоту Југословенског речног бродарства, добивши име „Жупа„, под којим је и пензионисан. Део је имовине ПИМ „Иван Милутиновић“ и у релативно је добром стању, без командне кућице, али још има машину која би могла да се стави у погон.
Слично „Жупи“, аустроугарски монитор „Бодрог“ (из 1904.), постао је део флоте Краљевине СХС под именом „Сава„, а потом је служио и у ЈНА. То је монитор кога сам поменуо у претходном делу текста, да је потопљен 12. априла. Извађен је, прикључен флоти НДХ, онда га је 1943. или 1944. посада поново потопила и прикључила се партизанима у Босни. Извађен је из Саве 1950. или 1951. Сада припада предузећу „Херој Пинки“ у Новом Саду и служи као помоћни пристан за багер „Тиса„.
БЕОГРАДСКИ БРОДОВИ
Брод „Колубара“ био је први морски брод, коме је Београд био матична лука. Изграђен је у Ријеци 1957, и пловио на линији Београд – Истанбул – Александрија, до 1971, кад је продан. На тој линији, иначе, пловили су и „Млава“ и „Тамнава“.
Старији Београђани памте и хидроглисере „Метеор“ и „Ракета“, који су возили до Кладова. Били су то атрактивни бродови, али сасвим неисплативи за тадашњег власника, „Југотурс“, због велике потрошње, а малог броја путника. Тако су неки глисери извучени на обалу, неки су постали ресторани, а неки су исечени.
Парни тегљач „Србија“ из 1917, био је најмоћнији „парњак“ нашег бродарства, од 1.200 „коња“. Пловио је најпре под именом „Истер„, а Краљевина СХС га је преузела 1918. па је служио као миноловац до 1944. Сада је на Ади Хуји, код Фабрике папира, служи за прање пловила воденом паром, јер су котлови још у функцији. Точкови су скинути, али је већи део брода добро сачуван.
„Крајина“ је некад била краљевска путничка јахта „Драгор“ (из 1928.). Има огромну историјску вредност: њоме је краљица Марија дошла из Румуније у Југославију. Јахту је користила цела краљевска породица, за време рата била је најпре у НДХ, а онда у рукама бугарског цара Бориса, па су је запленили Немци. После рата допремљена је у Београд, сређена у року од две године, па ју је користио Тито. Брод има око 700 квадрата, имао је три салона, два апартмана, 18 двокреветних кабина… Последњи власник, „Маг“, извадио је употребљиву парну машину, доградио палубу и тиме изменио елегантну линију брода. Кад је од „Крајине“ прављена кафана, уништене су интарзије на плафону. Данас труне испод „Газеле“ јер је потпуно изгорела 2007. током снимања филма „На лепом плавом Дунаву“, Дарка Бајића. Цигани су поскидали врата и прозоре, исечен је оџак, уништени точкови. Од некадашњег историјског бисера, настало је ругло.
Једини брод под заштитом, који и дан данас ради, је „Ковин“ (саграђен 1922.у Будимпешти). Некада је био парњак, који прима 120 путника, данас је моторни туристички брод, с капацитетом од 50 „глава“. Брод је „глумио“ и у неколико филмова, а упркос уверењу старих Београђана – „Ковин“ није преименовани и предизајнирани „Ниш“.
Фото: novosti.rs, elementarium.cpn.rs, serbia.com, jrb.rs, dijaspora.gov.rs, skyscrapercity.com, navodi.com, muzejnt.rs, politika.rs, politikin-zabavnik.co.rs, aquaetarchaeologia.org.rs
За лоцирање олупина бродова коришћена Мапа потопљених бродова београдског акваторијума, аутор Јелена Тасић. BelGuest 11 (aquaetarchaeologia.org.rs)