КАКО ЈЕ УМРЛО СРПСКО НОВИНАРСТВО

Сећам се својих новинарских почетака у – назваћу тако – озбиљном новинарству. Те 1988, у СР Србији, ако користимо сад популарну терминологију, влада „медијски мрак“: дневни листови су „Вечерње Новости“, „Политика“, „Политика Експрес“ и „Борба“. На ТВ – два „државна“ канала. (За многе који не памте, остали ТВ канали и дневне новине појављују се после 1989.) Рекло би се – ни трага медијском плурализму.

У то време, као и пре тога – о чему су ми причали новинарски ментори и учитељи – круна новинарства била је каријера спољнополитичког новинара. Одатле су регрутовани дописници у иностранству, одатле се „стизало“ у главноуредничке кабинете… Сећам се, као млад новинар, имао сам озбиљну „прпу“ да прођем кроз редакцију поред „блока“ у коме су седели новинари спољне рубрике „Новости“, прави вукови у професији, који све знају, све виде – посебно грешке, и не устручавају се да ти све кажу.(За оне који не знају, „појам“ спољне у то време била је спољна „Политике“)

Алтернатива том „пролазу“ био је део између ДЕСК-а и фоторепортера: подједнако опасан теснац, јер је с једне стране седео неприкосновени шеф ДЕСК-а Мића Богдановић, прототип „како ми деца замишљамо строгог уредника“, с новинарством у малом прсту леве ноге, а с друге, „свевидеће око“ Бранко Босић, уредник фотографије, легенда међ мајсторима објектива. Ту, ако те Мића не нагрди, сачека те Бранко, и обрнуто. (За почетнике у професији: тадашњи мој уредник имао је обичај да прву брљотину свог новинара окачи на таблу, подвуче грешке и прецрта потпис; другу брљотину би такође окачио на таблу, подвукао грешке, али и заокружио потпис, да га учини видљивијим)

Е, сад. Ово није омаж овим људима, који су то свакако заслужили, већ формирање слике потребне за боље разумевање онога шта ћу у наставку писати.

Новинари су у то време имали многе кочнице, али оне би све могле да се сведу у једно: не ударај на Тита (један глодур Новости, из плејаде великих, смењен је што је скратио говор вољеног маршала), партију, револуцију и социјализам. Све остало – може. Новинара није било превише, али, и тада се правила разлика између новинара и „новинара“, па су с индигнацијом и презиром посматрани делатници разних информативних служби и фабричких гласила, који су себе називали новинарима.

С почетком 90-их, ратом и распадом „велике“ државе и активним Милошевићевим режимом, неке ствари су се промениле: могло се по Милошевићу (да, да! не онолико колико би неки желели, не колико је требало, свакако не равноправно, али, ја још чувам исечке својих текстова као доказ), писало се о свим партијама (додуше, са мало више мука око убацивања „опозиционог“ текста, и са врло различитим аршинима у погледу дужине, али – да, могло се), револуцију више нико и није помињао (медији су се тад већ брукали извештавањем о грађанском рату; и моје „Новости“ имале су гаф, објављујући слику Уроша Предића као актуелни доказ усташког злочина те 1991.), а социјализам је већ добрано уступио место дрпизму и анархији. Медија је било колико ти душа жели: зафалило је новинара, па су регрутовани писци са „исправним“ („продемократским“) политичким ставом, без обзира на занатско, еснафско знање (које је најчешће било никакво или минимално) и општу културу и писменост (такође).

Праве стеге наступиле су у доба бомбардовања (војна цензура) и неколико година пред крај Милошевићевог режима, када су његови сатрапи деловали као муве без главе, и заиста медије довели у фазу дивљачког иживљавања над основним постулатима професије. Професионалци се деле на „демократске“ и „недемократске“, формира се и „слободно“ удружење новинара наспрам оног „режимског“.

Онда долазе октобарске промене. У Србији „процват“ медија: тешко је и побројати новоотворене ТВ станице и покренуте дневне и периодичне новине. „Демократски“ новинари уживају у победи револуције и свом доприносу томе, верујући да је много већи него што је реално био. Креће одстрањивање оних „режимских“, док се не снађу и додворе новом режиму; сећам се самог 5. октобра, када смо упали у редакцију нас неколицина, а они који су, од марта 2000. до тад, отворено служили режиму и правили тадашње, окупиране „Новости“ дочекали нас са „срећна нам слобода!“.

Но, добро. Човек би помислио да је с демократијом дошла и слобода новинарског стварања. Али, не лежи враже. Већ са „аболицијом“ промилошевићевских камелеона, и допуштањем гробарима српске културе, оличеним у ТВ Пинк и ТВ Кошава, да наставе рад, креће прави професионални суноврат.  Томе доприноси и упорно настојање свих „ослободилачких“ политичких гарнитура да ставе медије под контролу, нејасна медијска стратегија и нерасчишћени власнички односи.

Економска криза само удара глогов колац у срце професије. Упркос два удружења и једном синдикату, новинари су жртве претњи и уцена, често и физичких повреда, а на крају и убистава. Уцене моћника утичу на морал. Политичари лаки на телефону, диктирају главним уредницима много више него што су то чинили они из Брозових „диктатурских“ времена. „Бизмизмени“ и „тајкуни“ дају паре за медије док им то одговара: тако запуше уста у време кад отимају друштвену имовину. Вишак радне снаге и мањак радних места, као у свакој привредној грани, доводи до обарања цене рада. И цене човека.

Држава не помаже. Разне владе се утркују у дебилним и неживотним решењима за медије. Тако је, на пример, некој новинској кући са одређеним тиражом забрањено да има, рецимо, радио станицу, да би се избегла концентрација медијске моћи, али зато радио станицу може да оснује касапин или обућар, који везе нема са професијом, нити има икакву обавезу да се придржава еснафских правила. Медији се убрзано таблоидизирају, па рецимо „Новости“ (да, да; ја најпре полазим од свог дворишта), којима су 80-их качили епитет „таблоид“ сада постају супер-озбиљне новине наспрам гомиле ђубрета које се поред њих нађе на киоску. Општа беспарица (плус политика, нерасчишћени власнички односи, изостанак спонзорства из привреде…) гаси иоле нормалне медије; упорно се оснивају таблоидчићи кратког века трајања, малих трошкова и малих редакција, или „кабловске“ ТВ станице чији програм нико не контролише. У овим потоњим „новинама“ и на ТВ станицама, садржај је, у најмању руку, законски дискутабилан. Не штити се малолетник, не штити се идентитет… Пристојности нема, па се пречесто и прелако нађу полни органи у тексту, не чува се језик, па се пише сленгом… Траје трка ко ће пре ставити „ексклузивно“, „скандалозно“, „трагично“… испред наслова текста или прилога о каквој бизарности, за коју се обично на крају читања/гледања испостави да такав епитет не заслужује…

Водити рачуна о правилима писања или етици, гдегод, постало је „оут“. Обашка што су сви заборавили ону другу, веома битну, особину јавног информисања: образовну. С једне стране изостају садржаји који треба да науче неког нечему, с друге, и сами медији манифестују толики ниво необразовања, некултуре и неписмености, да ја – признајем – кад видим прву глупост тог типа у „Новостима“ исте моментално гужвам и шаљем у канту. И да, искрено, мислим да су остали – још гори. Њих и не покушавам да читам.

Интернет, моћно медијско средство и велика професионална шанса, коју на жалост медији у Србији нису знали да искористе и још је не користе – постаје убица традиционалних правила струке.

Уместо да излазе на терен – јер, што би Мића Бог с почетка овог мог есеја рекао „догађаји нису у редакцији, већ напољу“ – млади новинари се стимулишу да седе за рачунаром и о свему сазнају са „гугла“, „википедије“ и саопштења размножених ПР служби и агенција… Извори информација постају непроверене вести, блогови, коментари… Млади новинари губе осећај за причу и за „месо“.

У законски нерегулисаној сфери интернет издаштва (мада, искрено, ни у овој која је законима регулисана не видим превелику корист од закона који се не примењују) – свако оснива веб сајтове, портале, с различитим темама, и суштински јединственим циљем: да што пре и што лакше згрне паре. Новинари тако долазе до свог дна: постају средство за чињење атрактивним простора за који газда портала треба да прода рекламни простор („банер“).

Укратко: уместо „пса чувара демократије“ постали смо „пси чувари оних који имају моћ и новац“. Продали смо и професију и себе за кило меса. Које ћемо већ данас појести.