Схватите: НЕМА БЕОГРАДА!
То што ви данас жовијално називате „Београдом“ и „Београђанима“, то је у ствари цела несрећна Србија, згуснута на подручју престонице, у покушају да преживи…
То су људи који су из целе опустошене Србије, дошли у Београд, јер у њиховим срединама одавно су већ убијене све шансе за достојанствено преживљавање.
То су и људи који су схватили да прикључењем странци која је у ствари мафијашка секта, могу много боље да профитирају у животу него да раде и живе регуларно, или, могу једино тако да живе.
То су људи који су напустили (сиц!) „западне српске земље“ и „јужне српске земље“, подједнако лако и рачунџијски, као што ће, чим свој интерес не могу другачије да заштите, напустити и Београд.
То су људи који Београд доживљавају као начин преживљавања, а не начин живота.
А Београд убрзано нестаје, од почетка деведесетих. Од кад је – стицајем околности – у себе почео да прима неупоредиво више људи него до тад.
До тад су у Београд долазили људи спремни да их Београд „асимилира“. Да постану Београђани. Од тада, у Београд долазе људи који желе да асимилирају Београд. Да Београд постане њихово мало место. Јер они не долазе у Београд зато што су интелектуално и способностима прерасли могућности које њихово мало место може да им пружи: они долазе у Београд због голог опстанка. Они долазе јер морају. У дубини душе, у суштини емоције – нежељено. Под принудом. Они, стога, умногоме Београд мрзе – јер је он за њих метафора кривца за пропаст њихових дотадањих живота и нужности тражења егзистенције у Београду – и зато желе да га што пре промене и прилагоде себи. Да промене не само изглед, већ и дух града.
И знате шта? У томе успевају. Јер су, објективно, постали већина.
А шта је са Београђанима? Онима рођенима у Београду и онима који су свесно допустили да их метропола асимилира? Они су у тихој мањини. Уљуљкани у заштитнички дух Београда, изгубили су способност самозаштите, и самим тим, и способност да они сада заштите Београд. Не од људи који долазе у град – јер град чине људи, и долазак у град је нормална ствар – него од мењања града. Од уништавања његовог духа и природе. Од претварања у пуки збир локалних касаба, повезаних визијом „како би велеград требало да изгледа“ у очима оних који суштински никад нису ни видели неки велеград. Чак и кад су у неком туристички били.
Е, пред тима и таквима су се Београд и Београђани повукли.
Неки су од Београђана отишли управо у те мале опустошене средине, чији су многи житељи дошли у Београд, тражећи егзистенцију. И ту Београђани живе од некаквих пензијица, дигиталних послова, или изнова откривају могућности земље, коју су њихови преци или чак они сами одавно способностима прерасли.
Неки су од Београђана побегли у иностранство, тражећи тамо егзистенцију, али не успевајући да у некој западној метрополи нађу Београд. Тиме су се, и несвесно, према градовима у које су се уселили, претворили у оне који су наместо њих дошли у Београд.
Неки су од Београђана остали, посматрајући са сетом како нестаје све шта је чинило њихов град. Како Београд постаје само географска одредница на карти, посве другачијег изгледа, без духа, без блискости, без предводничке улоге коју је имао не само у некада великој држави, већ и на целом Балкану. Како Београд постаје скуп паланки насељених незадовољним, несрећним, бесним људима у крволочној борби за голу егзистенцију.
Београда више нема, помирите се с тим.
А Београђани убрзано изумиру.
novinenovosadske.rs, 011Info.com, wikipedia, serbianadventures.com, danubeogradu.rs, youtube.com