Да се не лажемо…
5. октобар је био нужна ствар за Србију и српски народ. Шта би било и где би били да се 5. октобар није десио? Предводили су нас диктатори, лопови и убице, баш као данас. И грешка 5. октобра била је у веровању да ће они – диктатори, лопови, убице – бити бољи ако им опростимо, ако се извуку, ако им дамо другу шансу. А неће. Не бива. Никад у историји, нигде у свету, није могло. Не може ни у Србији.
Да се не лажемо…
5. октобра је требало да буде коначни обрачун са мафијашима, лудацима и болесницима, који су српски народ и државу увели у беду, патњу и несрећу, а себе, своје породице и пријатеље обогатили. И сви су се извукли, обогаћени, некажњени, а богами и опраних биографија. Јер нисмо схватили да не може револуција да се изведе на пола. Нежно. Хумано. Револуција је по својој природи насилна и нехумана. Имамо пример и у нашој новијој историји. Смена династија у Србији изведена је уз (само) неколико стотина жртава: најближих чланова породице и најоданијих пријатеља и подржаваоца режима. Не сме да се остави наследник – ни богатства, ни политичке идеје. Јер ту је жариште контрареволуције.
Да се не лажемо…
Револуције никад нису нежне. Револуције су бруталне. Револуције морају да испоставе и наплате цех за године угњетавања, бахатости, пљачкања, несреће… Револуције не смеју да буду милостиве према зликовцима, члановима њихових породица, симпатизерима, подржаваоцима. Ето то је грешка 5. октобра.
Грешка која никада не сме да се понови.